Granica slobode

Milan Bates

Gde prestaje sloboda, a počinje ropstvo? Gde hodaju carevi, a zastaju robovi? Gde odlaze tajne, a dolaze spoznaje? Za svakog čoveka pojam slobode predstavlja pojedinačni univerzum stvarnosti. Za nekoga je to okvirna sigurnost u nesvesnom robovanju, dok je za druge sloboda stvaralaštvo bez vidnih granica u skladu sa poretkom koji ih okružuje. Zamislimo da je sloboda reka, koja je najčistija na svome izvoru i koja se kvari i muti kako se približavamo njenom ušću. Da li bi ušće „slobodne reke moglo da bude njena granica, ili bi pak granica bila negde u njenom toku, mutno razlivena, bez jasnih kontura? Tamo gde prestaje sloboda, počinje ropstvo! Ovo bi bilo vrlo jasno i logično da pitanje kojim se bavimo nije toliko nejasno i alogično, jer, moramo se zapitati: „prestanak kakve slobode i početak kakvog ropstva“? Ukoliko bismo načinili inverziju došli bismo do obrnute konstatacije, zamenivši ropstvo slobodom i slobodu ropstvom.

Početak u granici i granica u početku, jer, tamo gde nema granice tu nema ni početka, gde nema početka tu nema ni kraja. Zato, granica slobode može postojati isključivo ukoliko ona ima i svoj početak, a samim tim i svoj kraj. Na svom početku sloboda se može poistovetiti sa ličnom sigurnošću koja bi u neku ruku bila možda samo privid ili čak imaginacija slobode u retrospektivi prošlosti jedne „slobodne“ osobe, koja je nekada bila u ropstvu. U ropstvu greha ili pak ropstvu telesnom ili pak duhovnom. Ukoliko bismo poništili postojanje greha, poništili bismo i samo ropstvo u njemu i time dobili neizmernu slobodu koja prevazilazi sve granice. Takva sloboda leti kao strela i probija čak i atmosferski omotač. Čovek u takvoj slobodi odleće u orbitu osećajući neizmernu moć slobode. Otrgnut od korenova pokajanja, čovek se ne libi da učini sve što njegov um zamisli ili srce zaželi, jer je teško boriti se protiv svoga srca kome se želje ispunjavaju čak i po cenu svoje duše, kako bi rekao filosof. Taj um i taj bol, daju jednu potpuno novu dimenziju poretka kojim će čovek sebe okružiti. On može učiniti da ga niko ne primeti u masi ljudi jer ni sam neće tu masu primetiti. Proćiće kroz nju kao nož kroz buter i osvrnuti se tek na uzvišici posmatrajući bezobličnu marvu kako dangubi zamajavajući se poluživotinjskim pobudama percepcije. Naslonjen na vrata vlastite spoznaje, sa ključem u ruci, on će se dvoumiti da li da ta vrata otključa. Jer, to će biti granica slobode do koje je stigao. Ali, on ne zna šta počinje preko te granice – ropstvo ili nadsloboda koja bi predstavljala kategoriju nepoznatog i neslućenog. Njegov strah da zaroni ili da uzleti još uvek je neopisiv. I dalje je na zemlji, čvrsto na svojim nogama došao do te granice, do koje mnogi nikada neće moći – granice slobode. Prevazišao je sve zakone ravnoteže, asimetrizovao životne elemente i razobličio stvarnost pretopivši je u fantazmu. Ne buneći se protiv poretka sačinio je svoj vlastiti, došao do granice stvarnosti i uvideo da ona može biti gora od najgore iluzije. Ali, kuda sad? Da li je prekršio neke zapovesti zakoračivši u provaliju ideja i sagledavši svet u svoj svojoj lepoti i svoj svojoj rugobi? Ne! On je samo pomerio granice uopštavanja i približio se užarenom kamenu ne strahujući za svoje telo već samo čuvajući svoju dušu. U tome je momenat njegovog otkrovenja u vlastitom poretku, koji anarhično upija sve elemente prethodnog. On stoji i misli i dalje držeći ključ u svojoj ruci. Shvata da ne može nazad i da odluku mora sebi dati. Stajaće još dugo i razmišljaće, a onda će u neočekivanom momentu doneti odluku…

Razmišljajući o slobodi iz aspekta jednog čoveka, morali bismo je sagledati iz još 7 milijardi aspekata i došli bismo do zaključka da samo jedna postoji sloboda – sloboda onog prvog, jer kad bismo došli do poslednjeg, njegov bi aspekt bio aspekt onog prvog. To bi nam dokazalo da i kretanje može biti iluzija jer spajanjem tačke A i tačke B prelazimo svaku razdaljinu bez vremena koje postaje besmisleno eliminisanjem postojanja prostora. U ovakvom stanju granica slobode ne postoji niti uopšte postoje granice. Možemo samo reći da je sigurnost ta koja deli slobodu od ropstva jer prestankom slobode ne nastaje odmah ropstvo već sigurnost kao ravnoteža između njih. Sigurnost bi u našem poretku stvari bila granica slobode, ali i ropstva.

Svako misli da je njegova sloboda ona prava, a sigurnost podrazumeva da je mora imati. Neko je slobodan dok misli da robuje, a neko robuje dok misli da je slobodan. Svako bi želeo da bude slobodan da čini sve što mu je volja i da mu to bude zakon, ali da bude siguran u odnosu na tuđu volju. Kada bi se svakome ova želja ispunila onda bi svi bili u nekakvom zamrznutom stanju jer niko ne bi mogao svojom voljom da ugrožava druge niti bi bio od drugih ugrožen. Možda bi ostvarenjem ove Krolijeve izreke zaista nastao raj na zemlji što Zemljani očekuju već vekovima, rastuženi što ih Hristos nije oslobodio od Rima i dao im zemaljsku vlast. Zato se možemo malo poigrati sa inverzijom i zaključiti da je Hristos jednima dao slobodu a drugima ropstvo jer čovek je slobodan da čini sve što mu je volja, ali ga volja ne oslobađa.

Sa druge strane stvarnost je veoma drugačija jer postoje oni koji čine sve što im je volja i to im je zakon, na štetu onih koji ne ispunjavaju uopšte svoju volju već slušaju volju drugoga čime svoju slobodu svode na slobodu jedne svinje ili ovce za šišanje. Većina današnjih Zemljana pretvoreno je u ovce za šišanje koje čak i voljno idu na klanje. Sa druge strane, antizemljani se samo smeju i čine sve što im je volja. Zato, Zemljani, osvestite se i pogledajte se iznutra. Potražite to carstvo koje je u vama. Otrgnite se od kandži svojih gavrana i probijte zvučnu barijeru slobode. Rasplamsajte svoje talente i probudite se u svojoj moći koje se odričete. Budite već jednom mudri kao zmije i ne tražite mir već mač da razdelite dobro od zla. Tek tada videćete svojim slepim očima vampire koji vam sisaju krv iz dana u dan i koji vas obmanjuju. Tek tada saznaćete ono što ste izbegavali i ono u šta niste verovali da postoji.