Od borbe ždralova do veštine borenja
Predrag Žižović
Karate, svetski fenomen koji se raširio planetom u drugoj polovini XX veka, ima nadasve zanimljiv i buran razvoj. Njegovom kolevkom se smatra Okinava, maleno ostrvo u Pacifiku, koje je bilo nezavisno sve do druge polovine XIX veka kada potpada pod vlast Japana. Na njemu su živeli veliki karate majstori koji su negovali pravi duh karatea i koji su svoje živote posvetilii vežbanju i širenju veštine. Tokom mnogo godina razvoja okinavljanskog karatea nastalo je dosta različitih škola i stilova, ali ipak se može reći da osnov svih danas poznatih stilova dolazi iz tri škole: Šorin rju (Shuri te), Gođu rju (Naha te) i Ueči rju.
 |
Busin, božanstvo-zaštitnik borbe i ratnika, predstavlja vrline Pravednost i Zaštitu. Pokrovitelj Šićikine porodice |
Kao što su u potrazi za učiteljima borilačkih veština ljudi sa Zapada odlazili u Japan i na Okinavu, tako su, mnogo godina ranije, mladi Okinavljani odlazili u Kinu, u južnu provinciju Fuđijan. Kasnije su svoje stečeno znanje prenosili na Okinavu, gde se, polako ali sigurno, razvijala veština koja će u XX veku steći veliku popularnost u celom svetu.
Pretpostavlja se da je krajem XIX ili početkom XX veka na Okinavu prenet i manuskript pod nazivom Bubiši (kineski Vu Bei Dži ili Zapis o usavršavanju borilačke veštine). Ne zna se tačno ko je ovaj spis preneo iz Kine, ali se zna da su ga koristili svi veliki učitelji i osnivači okinavljanskih karate škola i da je bitno uticao na njihov život, kao i na razvoj karatea. Zbog toga se danas Bubiši smatra biblijom svih postojećih karate stilova. Najverovatnije je napisan u XVIII veku, a u sebi sadrži istorijat, filosofiju i tehnike veštine Belog ždrala, ali i sistema Kaluđerskog boksa, kao i učenja o vitalnim tačkama i kineskoj biljnoj medicini. Sigurno je interesantno napomenuti da je osnivač veštine Belog ždrala žena, i da je, kreirajući tu veštinu, dala impuls i podstrek svim iskrenim tragaocima na stazi Veštine. Ovo je priča o njoj.
* * *
„Osnivač veštine Belog ždrala je ćerka Šukoa, čoveka koji je živeo u severnom delu oblasti Fukune (tačnije u selu Jongčun), u današnjoj prefekturi Fuken (Fukenseikaho; kin. Fuđian). Iako mlada, Šićiko je bila veoma mudra. Njenog oca, koji se trudio da joj prenese ljubav i poštovanje prema starijima (i borilačkim veštinama), pretukla je banda iz susednog sela. Stanje mu se pogoršavalo, nije mogao da jede i na kraju je podlegao povredama.
Kada je Šićiko saznala za očevu smrt, zaklela se Nebesima da će se do kraja života truditi da ga osveti. Međutim, devojčino telo beše nežno i krhko, te joj ništa drugo nije preostalo do da po celi dan mukotrpno i marljivo vežba, zaboravljajući čak i da jede i spava.
I zaista, kroz vežbanje se u njoj rodila druga priroda (instinkt) – zapravo, prava priroda poštovanja i ljubavi prema roditeljima i starijima. Ovo poštovanje, predanost i ljubav širili su u njoj božanske vrline Neba i Zemlje.
Jednoga dana, Šićiko je sedela u kući i sećala se kako joj je otac umro nasilnom smrću. Dok je tugovala za njime, nekako je uspela da smiri svoj duh, kada je iznenada čula neki zvuk iz bambusove šume. Bio je to glas živog bića koji je dopirao spolja. Kada je izašla napolje, ugledala je dva bela ždrala kako se međusobno bore, visoko uzlećući, plešući, mašući krilima, pojavljujući se i nestajući.
Štaviše, dok ih je gledala kako se bore primetila je da ni jedan ždral nije gubio borbu: svaki je širio krila, zatim njihao telo, skačući levo-desno i vešto se okrećući i izbegavajući udarac. Ovaj prizor ostavio je jak utisak na Šićiko. Opet, u jednom trenu, ždral bi usmerio svoju snagu u napad, a onda bi se, opet, branio tako što bi koncentrisao snagu koju je uzimao od protivnika.
Tada je Šićiko pokušala da rastera ždralove bambusovim štapom, ali su oni vešto izbegavali njen napad, njišući se napred-nazad, gore-dole dok nakon nekog vremena nisu uz krik uzleteli i nestali na prostranom nebu. Zadivljena ovim događajem, Šićiko je shvatila da su se ove divlje ptice (beli ždralovi) instinktivno i spontano branile, zapravo, devojka je spoznala duh njihove borbe (i odbrane). Shvatila je kako je zasigurno razlog čovekovog nepoznavanja stvari u tome što ne može da izvede ono što vidi (misli se na mehaničku registraciju u memoriju putem čula – kada nema svesnosti telo ne može da izvede ono što čula vide i čuju; prim M. Topolšek). Shvatila je i da se čovekova mudrost rađa kada se stvari gledane očima duboko spoznaju duhom. Tada je Šićiko dobila ideju da leteći ples belih ždralova i snagu njihove borbe pretoči u veštinu borilačke umetnosti.
Šićiko je u bašti počela da vežba ovu borilačku veštinu samoodbrane. Kako su prolazili dani i meseci, zaboravljala je da jede i spava, i za tri godine usavršila je ovu veštinu. Tada je osetila kako joj celo telo diše, kako joj je narasla unutarnja snaga, zaboravila je na fizičku snagu, stekla je brzinu (kretanja), telo joj je u svakoj poziciji i na svakom mestu bilo slobodno, a stopala su joj čvrsto prijanjala za zemlju. Osetila je stabilni koren i bilo kojom rukom da je udarala svi bi padali – takvu je silu osetila i dostigla Šićiko.
Pošto je u sebi već probudila unutarnju (instinktivnu) prirodu, sve više i više je u sebi osećala i božanske vrline, te joj niko od ljudi nije mogao parirati. Tada je Šićiko u sebi prevazišla želju da osveti oca.
Šićiko je svoj Put ždrala podelila na tri apekta: veštinu Letećeg ždrala, veštinu Borbenog ždrala i veštinu Plešućeg ždrala.
Veština Letećeg ždrala jeste umeće opažanja, povlačenja i iznenađivanja. Veština Borbenog ždrala je umeće kretanja, izbegavanja napada i presretanja. Veština Plešućeg ždrala jeste umeće kontrole, primanja udarca, odbacivanja protivnika, potapanja pozicije, opuštanja, obaranja protivnika, njihanja tela i izbegavanja udarca.
Prva veština nas uči da apsorbujemo protivnikovu energiju, druga da napadnemo određene delove tela (vitalne tačke), a treća nas uči samoodbrani.
Pošto su sva tri aspekta veštine podjednako važni, najznačajnije je ne odvajanje duha i uma (ideje pokreta), već njihovo ujedinjenje.
Ako se duh i um (ideja pokreta) sjedine spajaju se energija i snaga. Ako se usaglase udisaj i izdisaj pravilno će funkcionisati fizička snaga i unutarnja snaga (sila).
Ako se dela racionalno (ako se koristi intelekt) pokreti neće imati snagu, energija će biti „mrtva“, ruke i noge neusaglašeni (odvojeni) i sigurno se neće spoznati smisao kung fua (borilačke veštine).
Veštine su se od davnina prenosile i širile, ali Šićiko mnoga leta nikoga nije podučavala. Ipak, Šićikinu veštinu je sačuvao, i u svetu proslavio, njen učenik Soši (kinesko ime mu je Zeng Cišu).
Kao mladić, Soši se predano posvetio učenju borilačkih veština (kin. kung fu; jap. kempo). Kroz vežbu je prekalio i razvio telo: prsti su mu bili nalik čeliku, a telo čvrsto poput stene. Jednog je dana čuo za veštinu Belog ždrala, koju je stvorila Šićiko, i odmah je počeo da se raspituje gde bi mogao pronaći njenog osnivača.
Kada je upoznao Šićiko, bio je zadivljen njenom veštinom koja je delovala polu-nestvarno. Kada ju je pitao da mu objasni svoje shvatanje borbe i ideju pesnice (tehnike ruku), izazvao ju je na dvoboj.
... Gde god da bi se Soši našao, Šićiko je imala prednost, te nije mogao ni da je dodirne. Kakvu god da je Soši tehniku primenjivao uvek je od Šićiko dobijao odgovor, dok ga konačno nije oborila. Soši je odmah shvatio kolika je Šićikina veština, te ju je, diveći joj se, pitao da ga podučava. Tako je Soši postao Šićikin najodaniji učenik.
Soši je još kao dečak učio borilačke veštine, ali ga je u borbi porazila žena zbog toga što se isuviše oslanjao na svoju veštinu zasnovanu na gruboj fizičkoj snazi. Ali, fizička snaga ne može da pobedi energiju i unutarnju snagu (silu).
Sam Soši je rekao da je kroz borilačke veštine isuviše razvijao svoju fizičku snagu, ali da je tek kasnije počeo da uči dostizanje unutarnje energije i sile.
Stoga, koliko god mislili da ste snažni i jaki, ne smete da budete ponosni i potpuno sigurni u svoju pobedu. Sebe ne treba da smatrate herojem. Ponos treba da vam je upozorenje, jer ako ste ponosni jalovo ćete koristiti borilačku veštinu.
Soši je sa zahvalnošću i poštovanjem primio učenje svog učitelja. Šićiko je posmatrala kako se Sošijeva veština, upornim vežbanjem, usavršava. Stoga, kada je konačno primio učenje unutarnje veštine, Soši je ovladao veštinom disanja, energije, snage i 36 vitalnih tačaka.
Kako svaki deo tela ima snagu/silu, Soši je postajao svestan svake vitalne tačke pojedinačno, dok nije došao dotle da mu se energija širila i kružila celim telom. Tada je za 10 minuta naučio i usavršio veštinu čime je postao Šićikin najbolji učenik i druga generacija učitelja veštine Belog ždrala.“1
* * *
Među prvim ljudima koji su iz Evrope došli na Okinavu da uče karate veštinu samoodbrane bio je i Mario Topolšek koji je početkom sedamdesetih godina prošlog veka postao učenik Sensei Kanei Uečija. On ga je podučavao veštini Ueči rju koja u sebi sadrži tehnike Belog ždrala, Zmaja i Tigra. Početkom 70-ih godina Mario Topolšek u Beogradu osniva prvu zvaničnu Ueči Karate Asocijaciju u Evropi, a 1975. godine od strane okinavljanske Ueči Karate Asocijacije biva postavljen za direktora Ueči rjua. Danas je Sensei Topolšek, 8 dan Ueči rju, direktor Evropske Ueči Karate Federacije i predsednik beogradskog kluba Ueči Karate Oka – jedinog kluba u Srbiji gde se vežba izvorna kineska veština borenja Ueči rju (dodatne informacije možete naći na sajtu www.uechikarate-oka.com).
Napomena:
1 Bubiši, Zapis o usavršavanju borilačke veštine, Liber, Edicija Kokoro – Duh Istoka, Beograd, 2005, str. 15-19
