Ubiti Kralja Abakusa
Killing King Abacus1
Abakus (lat. abacus, grč. abaks):
4. daska na kojoj se računa, računaljka.
(Leksikon stranih reči i izraza, Beograd, 1985)
Ubiti Kralja Abakusa znači stvarati odnose bez mere. Ukoliko zaista želimo da uništimo kapitalizam onda moramo da odbacimo i njegovu nekrofilsku logiku koja sve odnose svodi na brojeve. Ubiti Kralja Abakusa znači uništiti mrežu društvenih odnosa koji prednost daju posredovanju i slikama, umesto direktnom, neposrednom odnosu. Pošto je novac, kao univerzalni ekvivalent, praktično sveprimenljiv, on ima vlast nad svim drugim nosiocima vrednosti; kapitalizam proždire sve druge vrednosne sisteme. Ubiti Kralja Abakusa znači prekid u tom procesu kvantifikacije. Novac je možda najneprobirljivija kurva kapitalizma, ali kapitalizam nije jedini sistem koji počiva na merenju vrednosti. Pravda, moral, zakon i kultura su takođe sistemi koji odmeravaju, procenjuju i usmeravaju ljudsko delovanje. Mi želimo da stvorimo odnose u kojima će izvođenje takvih jednačina biti nemoguće. Zato naše delovanje ne zahteva bilo kakav standardizovani model borbe. U odsustvu vrednosnog sistema, želja puca u novom pravcu. Pobuna je želja koja odbacuje samu ideju vrednosti.
 |
U staroj Engleskoj delovi kraljevog tela postajali su merne jedinice. Kraljevo stopalo je postalo stopa. Rastojanje između kraljevog palca i kažiprsta je postalo pedalj. Državni aparat je vremenom postajao sve standardizovaniji i bezličniji, tako da našim životima danas vlada jedan bezlični Kralj Abakus, lišen strasti, ali uvek zaokupljen svojom računicom.
Prvi časovnici su bili postavljeni u islamskom svetu, da bi regulisali molitvu, koju muslimani obavljaju pet puta dnevno u pravilnim razmacima. U vreme kolonijalnih osvajanja, hrišćanske misije bile su baze za pokrštavanje urođenika, ali i za nametanje radnog dana i radne nedelje. Crkvena zvona su regulisala i molitvu i rad. Časovnik je bio nezaobilazni instrument u procesu standardizacije radnog dana. Racionalizacija vremena uvukla nas je u spiralu sve veće žurbe. Mi hoćemo da ubijemo tog kralja koji nas tera da se redovno molimo bogu rada.
Ubiti Kralja Abakusa znači stvoriti nasilni prekid postojeće organizacije jezika, vremena i prostora; to znači progovoriti svojim jezikom, živeti u svom vremenu, oblikovati prostor po sopstvenom nahođenju. Samim tim što razumemo ideje izražene jezikom vlasti i kapitala mi ne možemo da u potpunosti prevaziđemo njihovu restriktivnu logiku. Do prekida u sadašnjoj društvenoj organizaciji neće doći sve dok se odazivamo na glas autoriteta koji tu organizaciju održavaju, sve dok ne počnemo da delujemo po sopstvenom nahođenju. Da bi se odazvali ili reagovali na poruke sistema ili nekog autoriteta moramo da govorimo njihovim jezikom; ali odnosi kojima težimo ne mogu se izraziti jezikom autoriteta. Ako živimo u seriji trenutaka merenih časovnicima koji otkucavaju u ritmu proizvodnje, onda je naš život samo slepo ponavljanje apstraktnih ekvivalenata tih trenutaka.
Pošto se javni prostor sužava i disciplinuje, ostaje nam samo prostor omeđen zahtevima proizvodnje i potrošnje. Teoretičari društva, anarhisti, marksisti i buržoaski filozofi temeljno su istraživali dimenzije vremena (istoriju), dok je prostor uziman zdravo za gotovo, sa štetnim posledicama po svaku od tih teorija. To je u velikoj meri bila zasluga darvinizma i evolucionističkih terija XIX i XX veka. Prostor se pojavio u marksizmu tek u Lenjinovoj teoriji imperijalizma i to samo u ovkiru pitanja nacionalne države. Sve kasnije debate bavile su se pitanjem nacionalnog oslobođenja i borbe protiv kolonijalizma. Prostor je zatim počeo da se sve više pojavljuje u društvenoj teoriji, ali opet samo u okviru polemike između nacionalizma i globalizma. Ovakav pristup prostoru u isto vreme postvaruje i naturalizuje nacionalnu državu (tretira je u isto vreme kao otuđenu društvenu formu i prirodan fenomen). Mi nastojimo da produbimo svoje istorijsko razumevanje prostora i svoje prostorno (spacijalno) shvatanje kapitalizma, da na odnos između prostora, kapitalizma i države ne gledamo samo iz nacionalnog ugla. Simon de Buvoar je pisala o velikoj ulozi kafea u širenju pobune. To je bio prostor na kojem su ljudi dolazili u direktan kontakt, gde su mogli da slobodno pričaju sa prijateljima i strancima. Kapitalizam je počeo da traži načine kako da ta mesta okupljanja stavi pod kontrolu, tako da se na njima ponašamo kao i na drugim mestima potrošnje, stalno gledajući na sat, kao da obavljamo neki posao. Ako ne počnemo da sami stvaramo svoj prostor, više nećemo imati gde da se srećemo, razgovaramo i delujemo po sopstvenom nahođenju. Zato moramo da gledamo i maštamo dalje od ideja i pojmova koji služe tome da održe postojeći poredak.
Svako ko pokušava da životne mogućnosti proširi izvan granica koje diktiraju država i kapital, suočava se sa strukturama moći i sistemima za kontrolu misli koji sa svih strana premeravaju i ograničavaju naše živote. Rad, zakon, vlast, škola, policija, potrošnja – pravi lavirint prepreka koje sačekuju svakog ko pokuša da iskorači izvan propisanih granica, da živi po svom sopstevnom ritmu, a ne u ritmu časovnika. Zato svi mi koji težimo kvalitetu, ka nemerljivoj punoći života, moramo da se suočimo sa nužnošću uništenja tog lavirinta, sa time da svoj projekat postavimo kao pobunu. Samim tim, mi se nalazimo u stalnom sukobu sa ovim društvom. Da bi uništili sve prepreke koje nam stoje na putu, biće nam potrebne sve ideje i sva vatra do kojih budemo mogli da dođemo.
Preveo: Aleksa Golijanin
Napomena:
Redakcijski uvodnik grupe Killing King Abacus, KKA #1, 2001. Videti: Killing King Abacus/ Venomous Butterfly/ Diavolo in corpo/ itd.
www.geocities.com/kk_abacus/index.html
