Nasradin Hodža
Predanje kaže da je Nasradin Hodža (arap. Nasr ud-Din, tj. „stub vere”; takođe i: Nasrudin, Nasredin, Naseeruddin, Nasruddin, Nasr Eddin, Nastradhin, Nasreddine, Nastratin, Nusrettin, Nastradin) živeo u vreme turskog sultana Bajazita I Ildirima (1347-1403). Priče i šale koje mu se pripisuju prvi put su štampane 1837. godine u Istambulu i od tada su doživele bezbroj izdanja na svim svetskim jezicima. U našem narodu anegdote o Nasradinu Hodži bile su veoma popularne, pa je tokom XIX veka objavljeno nekoliko zbirki, od kojih je svakako najpoznatija i najvrednija ona Sremčeva iz 1894. godine. U nju su uključene skoro sve priče iz turskog (Mehmed Tefikovog) izdanja, a pridodato je i više od 100 srpskih i bugarskih priča.
 |
Nasradin Hodža prikazivan je po pravilu kao sedokosi i sedobradi starac sa velikim belim turbanom. Magarac je njegov nerazdvojni pratilac, a Nasradin ga često jaše obrnuto okrenut u sedlu. |
Jednostavne i neposredne, ove pripovesti o Nasradinu Hodži izražavaju narodni smisao za realnost, slobodoumnost i kritičnost1, a sa druge strane, njima je svojstveno i to da se mogu shvatiti na mnogo različitih nivoa značenja. Postoji vic, postoji moral priče, a postoji i „nešto određeno”, što je mala pomoć potencijalnom mističaru na njegovom putu ka samoostvarenju2.
* * *
Upitaše jednog dana Nasradina: „Kad je najbolje i najprikladnije da se jede?“
„Za bogatog čoveka uvek, a za siromašnog kad god mu se pruži prilika“, odgovori on.
* * *
Jednog dana Nasradin je jeo sa popriličnim apetitom, kad naiđe neki čovek, koji ga sa čuđenjem upita: „Hodža, šta se desilo? Zašto sa pet3 prstiju jedeš?“
„Zato što ih nemam šest“, odgovori Nasradin
* * *
„Šta biva sa starim mesecom, kada se nov mesec na nebu pojavi?“ upitaše Nasradina.
„On se u sitne komadiće istroši, od kojih zvezde nastanu“, odvrati on.
* * *
„Zašto ujutru neki ljudi idu na jednu stranu, a drugi na suprotnu?“ upitaše Nasradina.
„Ako bi svi ljudi pošli na jednu stranu, ravnoteža sveta bi se poremetila, jedna strana zemlje bi postala teža, i ona bi se nakrivila“, odgovori Nasradin.
* * *
„Kada će biti smak sveta?“ upitaše Nasradina.
„Na koji smak sveta mislite?“ upita Nasradin.
„Zar ih ima više?“ začudiše se oni.
„Kada mi umre žena biće mali smak sveta, a kada umrem ja, veliki“, objasni Nasradin.
* * *
Jednog dana se na nekoj gozbi povede razgovor o gradovima u Africi: „Vazduh je tamo toliko vreo da niko ne može da izdrži sa odećom na sebi, tako da ljudi idu unaokolo kao od majke rođeni.“
„Kako onda razlikuju muškarce od žena?!“ iznenadi se Nasradin.
Preveo: Dejan Spasojević
Napomene:
1 Svetozar Petrović (urednik), Povijest svjetske književnosti, knjiga 1 (Liber, Zagreb 1981), str. 201-202.
2 Lukave šale nenadmašnog Nasredina Hodže, sa komentarom Idrisa Šaha (Zlatni zmaj, Beograd 2002), str. 7.
3U islamu pravila dobrog ponašanja nalažu da se jede sa tri prsta.
