Zitkala-Ša

Ivana Sekulović

Zitkala-Ša (Crvena Ptica), kasnije poznata kao Gertruda Bonin, bila je treće dete Elen Tejt Ijovin Simons, čistokrvne Indijanke iz plemena Jankton Sijua, i oca belca. Rođena 1876. godine u rezervatu Venac borova u Južnoj Dakoti, rasla je u vigvamu na obali Misurija sve do svoje dvanaeste godine, kada je otišla u kvekersku misionarsku školu za Indijance u Vabaši, u državi Indijana. Iako je njena majka nerado pristala da joj dopusti da pohađa internatsku školu, ipak je želela da osposobi svoju kćerku da bi kasnije u životu mogla da se brine za sebe i probija kroz svet kojim su dominirali beli ljudi.

Zitkala-Ša (Crvena ptica)

Kao i ostala indijanska deca otrgnuta od svojih roditelja, Zitkala-Ša se posle tri godine školovanja vratila kući i suočila se sa pojačanim tenzijama koje su zavladale između majke i nje, kao i sa podvojenim stavom u vezi sa sopstvenim poreklom. Godine koje je provela u misionarskoj školi napravile su od nje „ni divlju, ni pitomu Indijanku“, kako je kasnije sebe opisala u „Školskim danima indijanske devojčice“.

Četiri godine kasnije, Zitkala-Ša je nastavila školovanje na Erlham koledžu želeći da postane učiteljica. Sve vreme studiranja bila je jako povučena i nije se družila sa svojim drugovima iz odeljenja, čak i pošto je od njih primila iskrene čestitke kada je pobedila na jednom takmičenju govornika. Kao studentkinja Bostonskog konzervatorijuma, godine 1900. bila je u Parizu i nastupala kao solistkinja na violini na Svetskoj izložbi.

Postepeno se posvetila borbi za dobrobit svog naroda i savladavanju svog kulturnog otuđenja pisanjem priča. Godine 1901. izdala je zbirku priča pod nazivom „Stare indijanske legende“. Povodom toga je izjavila: „Pokušala sam da na engleskom jeziku verno dočaram stvarni duh ovih priča, pošto je Amerika u poslednjih nekoliko vekova prihvatila novi jezik.“ Uvidela je potrebu da se politička prava utemelje u obnovljenom kulturnom identitetu i to je pokušala da postigne oživljavanjem usmenih indijanskih predanja objavljujući nekoliko indijanskih priča.

Kroz autobiografske eseje koje je objavljivala u mesečniku „Atlantik“ i kroz indijanske legende koje je objavljivala u časopisu „Harpers“, Zitkala-Ša je počela da javno izražava svoju ogorčenost zbog načina na koji su se država i crkva ophodili prema njenom narodu. Svoju borbu proširila je na otklanjanje nepravdi i premošćavanje jaza između dve kulture, koristeći jezik kao sredstvo u ostvarenju tih ciljeva.

Njena posvećenost tim ciljevima postala je potpuna kada je počela da radi kao službenik u rezervatu Stojeća stena, gde se udala za svog sunarodnika Reja Bonina. Pošto se sa svojim suprugom preselila u jedan indijanski rezervat u Juti, punih četrnaest godina zajedno su sarađivali u borbi za poboljšanje položaja svojih sunarodnika. Ciljevi za koje se zalagala bili su reforma vlade, donošenje i poštovanje zakona, zapošljavanje Indijanaca u Birou za indijanska pitanja, isplata novčane nadoknade za zemlju po odredbama sporazuma koje je vlada sklopila sa indijanskim plemenima i očuvanje istorije njenog naroda. Kasnije je propagirala jednakost, građanska prava i ukidanje Biroa za indijanska pitanja.

Kada je imenovana za sekretara Udruženja američkih Indijanaca – prve organizacije kojom su rukovodili isključivo Indijanci – ona i njen suprug preselili su se u Vašington (1916). Kao sekretar i urednik „Magazina američkih Indijanaca“, bavila se kontroverznim pitanjima kao što su bili pravo glasa, učešće Indijanaca u Prvom svetskom ratu u vojsci Sjedinjenih Država (interesantan je podatak da je njen suprug poginuo u tom ratu), korupcija u Birou za indijanska pitanja i načini na koji je dodeljivana plemenska zemlja. Na te i slične teme držala je predavanja širom zemlje. Njena uloga aktivistkinje i spisateljice isplivala je na površinu 1921. godine kada je objavila zbirku pod nazivom „Priče američkih Indijanaca“. U ovoj knjizi je sakupila pojednije priče i eseje koje je pre toga objavljivala u već pomenutim časopisima i zbog toga je ova knjiga prilično heterogena. Ona je svojevrsna kombinacija autobiografije, priče i eseja i predstavlja pokušaj da se kulturna i društvena kritika stope sa estetskom formom.

U vreme kada je među američkim Indijancima bilo pomodno da ponizno opisuju svoj prelazak u hrišćanstvo, godine 1902. napisala je esej kome je dala hrabar naslov „Zašto sam paganka“. Ne želeći da bele propovednike izvrgne ruglu, ona je na slikovit način opisala jednog svog žalosno obmanutog rođaka. Iako vera koju je prikazala u ovom eseju podseća na panteizam pojedinih belaca, koji je bio popularan u njeno vreme, njeno hrabro zalaganje za prava Indijanaca na njihovu sopstvenu duhovnost i veru ne može biti osporeno. Temu duhovnosti indijanskog čoveka ponovo je oživela u operi „Ples Sunca“, koju je komponovala kasnije. U ovim, kao i u svojim drugim delima, smatra da pitanje kulturnog i duhovnog identiteta ima dublji smisao od pojma ljudskih prava.

Zitkala-Ša je bila kontroverzna aktivistkinja. Neumorno se zalagla za poboljšanje obrazovanja, zdravstvenu zaštitu, zaštitu prirodne sredine i za očuvanje kulture njenog naroda. Uporedo sa tim, nastojala je da otkloni strah i skepticizam u pogledu glasanja na izborima i pokušavala da ubedi svoje sunarodnike da koriste svoje glasačko pravo. Naglašavala je da Indijanci ne smeju da se zadovolje da budu samo štićenici države već da moraju da postanu njeni punopravni pripadnici. Godine 1930. osnovala je Indijansko nacionalno veće kojim je predsedavala sve do svoje smrti 1938. godine. Kao nepopustljiva lobistkinja, obezbedila je podršku Generalne federacije ženskih klubova, koja je, zajedno sa Asocijacijom za prava Indijanaca i Odborom za pomoć Indijancima istraživala delovanje vlade.

Zitkala-Ša ne samo što je bila prva američka Indijanka koja je pisala bez pomoći urednika, prevodioca i etnografa, već je bila duboko predana socijalnim reformama, bez straha da bi je to moglo dovesti u nezavidan položaj. Njena književnost i aktivizam bili su prožeti kritikom društva i pobunom, konfliktima između tradicije i asimilacije, između književnosti i politike, između duhovnosti američkih Indijanaca i hrišćanstva, i drugim dilemama, kao što je npr. sukob između majke i ćerke. Sa ovim i drugim temama, otvorila je mogućnost za razvoj književnosti prožete protestom i na taj način utrla put savremenim aktivistima.