Dnevnici dvorskih dama

Katarina Popović

Dnevnici dvorskih dama su jedini dokumenti na osnovu kojih jedan Evropljanin može da stvori sliku o civilizaciji, jedinstvenoj u istoriji Japana, a možda i čitavom svetu – civilizaciji perioda Heian (od VIII do XII veka). To je pre svega period zatišja. Građanski ratovi su okončani, prestonica je izmeštena iz Nare u Kjoto, koji je tada zasluženo nosio ime Heiankjo (Grad mira).

Oko hiljadite godine Heian doživljava svoje zlatno doba, i čini se da su svi toga svesni. U jeziku dvorskih dama samo je sadašnjost lepa, prošlost je tužna, zastarela, i brzo se zaboravlja; o budućnosti se i ne misli. Termin „moderno“ uvek ima pohvalno značenje. Kulturni život odvijao se u jednom uskom krugu ljudi, mnogo suženijem od onog u „demokratskoj“ Kini. Ovde se čini da je kultura samo privilegija jedne klase, čak samo nekoliko porodica. Dok mir i dokolica omogućavaju razvijanje istančanog osećaja za lepo, u svim pojedinostima svakodnevnog života, do stupnja koji je gotovo nemoguće dosegnuti, relativno krute i zatvorene granice ovog sveta pogoduju stvaranju jezika sačinjenog od suptilnih nijansi i aluzija, koje poznavaoci hvataju u letu, bez opasnosti da jezik učine prenaglašenim i kitnjastim. Dvor Kjotoa uobličen je po ugledu na kineski dvor, iako se obredi obavljaju jednostavnije. Odnosi među dvoranima i članovima carske porodice manje su formalni, i odišu bliskošću i poštovanjem. Žene uživaju povlašćen položaj u odnosu na ranija vremena, imaju jednaka prava kao muškarci u pogledu obrazovanja, imovine, razvoda, itd. Istina je, doduše, da među bogatima poligamija cveta, i da su granice između braka i konkubinata blede i nejasne. Tajne veze, o kojima svi kasnije govore, nisu osuđivane same po sebi. Žene sve vreme žive poluskrivene pod velovima, zaklonjene lepezama, paravanima i tananim zastorima od trske, kroz koje mogu da vide, a da ne budu viđene. Pokazuju se samo na mah, iz profila i uvek u polumraku, što godi njihovoj lepoti, nikada na javnim svetkovinama i pred gomilom. Više vole da osluškuju, skrivene iza paravana koji odvajaju njihove odaje od dvorana za okupljanje. Reklo bi se da je na taj način njihov sluh postao izuzetno istančan, sudeći po lakoći sa kojom su uspevale da prepoznaju svaki korak i glas, i da rekonstruišu sve što se na dvoru događalo. Ipak, dovoljno je pročitati dnevnike dvorskih dama da bi se uvidelo koliko su krhke ove barijere, i koliko je daleko od njih atmosfera izdvojenosti kakva je u haremu. Devojke su u roditeljskom domu uživale veliku slobodu, tek zadobijenu, kako se čini, jer se u dnevnicima, baš kao i danas, govori o „staromodnim“ roditeljima koji svojim kćerkama, na primer nisu dopuštali da same putuju. Ali ono što ostavlja najjači utisak je položaj žena u kulturnom životu, posebno na polju književnosti: moglo bi se reći da su najveći pisci i pesnici iz perioda Fuđivara – žene. Za ovaj fenomen zaslužna je činjenica da su od trenutka dolaska kineskog pisma (između IV i V veka), muškarci pisali na kineskom, jer je kineski bio administrativni jezik i jezik učenosti, kao, nekoliko vekova kasnije, grčki za Rim i latinski za Evropu. Japansko pismo, nastalo u IX veku, bio je prepušten ženama, koje su često poznavale ideograme i kineski jezik, ali se nisu usuđivale da se njima koriste. Ishod je da su dela na japanskom opstala sve do danas, dok su usiljena i izveštačena dela na kineskom doživela istu sudbinu kao i poezija italijanskih humanista na latinskom.

Redak je slučaj da je nekolicina žena, koje su živele u istoj epohi i na istom skučenom prostoru, uspelo da ostavi za sobom neizbrisiv trag u japanskoj, pa i svetskoj kulturi.

One najčuvenije i dan danas inspirišu umetnike širom sveta: Sei Šonagon, autorka neprevaziđenih i začuđujuće savremenih Zapisa pred san, Murasaki Šikibu kako svojim dnevnicima tako i Romanom o Genđiju, prvim romanom koji je napisala žena, Izumi Šikibu svojom poezijom i ljubavnim prepiskama, Sarašina svojim putopisima...

Dnevnik ljubavi Izumi Šikibu je pre svega ljubavni duet, možda i previše strastven za uobičajeni stil ove epohe. Čuvena pesnikinja se ovde prikazuje samo kao zaljubljena žena. Dugi dijalog u koji su umetnuti stihovi otkriva izuzetno poznavanje psihologije i veštinu samoposmatranja, koja je Evropi ostala nepoznata sve do skorijih vremena. Po rečima Murasaki Šikibu: „Njena prepiska je suptilna, ali je njeno ponašanje zaista neprimereno. Piše živahno, otmeno i sa lakoćom. I najmanja rečenica ima duha. Stihovi su joj dopadljivi, ali su tek improvizacije koje joj spontano klize sa usana… A ona, verujem, ipak sebi dozvoljava da sudi o tuđim stihovima“.

Sasvim drukčija je anonimna autorka Dnevnika putovanja. Sarašina je bila kći guvernera jedne zabačene provincije, i čitavo detinjstvo je provela na selu. Čak je i u prestonici ostala povučena i usamljena, koliko zbog svoje prirode, toliko i zato što skromne prilike njene porodice nisu dopuštale da vodi blistav život. Volela je da putuje, i utiske sa svojih mnogobrojnih putovanja pretočila je u prve putopise u japanskoj knjiženosti. Njeni opisi predela, kako u prozi tako i u stihovima, nenadmašne su lepote. Rano je počela da čita, i čuveni Roman o Genđiju presudno je uticao na njen razvoj. Sanjarila je o životu kao u romanima, ali ju je stvarnost grubo izneverila. Teško je podnela smrt svoje dadilje, zatim sestre, oca, i na kraju muža. Čak i kada se surova realnost tragično nameće i onemogućava joj svako bekstvo u maštu, njena poetska priroda ne odstupa od svojih načela, i u osam reči, na kojima bi joj pozavideli i najmoderniji hermetičari, uspeva da sažme čitavu svoju dušu, neprestano razapetu između dva suprotna sveta: onog stvarnog, koji čine bol i praznina, i onog nestvarnog, ispunjenog poezijom i lepotom prirode.

Večne suze – zamagljeno sećanje;
svetli predeli – mesečeva senka.

Razmičući paravan, Izumi Šikibu i Sarašina otkrivaju nam jedan čudesni svet, koji nas još više dotiče kad ga vidimo kako poigrava na rubu propasti, ne sluteći da mu se bliži kraj. Drevna, krhka i čarobna civilizacija Heiana nestala je sa prvim dahom oluje, kao mehur sapunice, i o njoj bismo znali jako malo ili gotovo ništa, da je dvorske dame nisu oživele u svojim rukopisima.