Kako je svet upoznao Indijance

Dušan Jevtović

Popularni filmovi i romani, koji su, na žalost imali daleko veći uticaj na formiranje predstave o severnoameričkim Indijancima od stručnih i dokumentarnih knjiga, najčesće su vodili površnom i iskrivljenom shvatanju. Sa jedne strane, sam izbor tema u njima bio je uglavnom sveden na događaje iz perioda indijanskih ratova, što znači da se skoro nikakvi drugi Indijanci osim ratnika konjanika nisu u njima mogli pojaviti. Mnoge različite kulture Severne Amerike jednostavno su zaobiđene iz banalnog, ali razumljivog razloga: njihova istorija nije bila dovoljno uzbudljiva za žanr koji je trebalo da osvoji masovnu publiku. Sa druge strane, i život ovih ratničkih plemena retko je predstavljan na realističan način. Vestern žanr je uobličio sliku o Indijancima na bazi kolektivne predstave američkih Zapadnjaka iz perioda osvajanja, koju su karakterisali strah, mržnja i nerazumevanje, Tako je ceo svet „upoznao“ jednu rasu preko rasističke vizije njenih ljutih neprijatelja. Odbrana dostojanstva sopstvene nacije izvršena po cenu gaženja dostojanstva domorodaca, bila je pokazatelj ozbiljne hipokrizije, što će se, na sreću, autori kasnijih filmova i knjiga potruditi da isprave, obračunavajući se svom žestinom sa moralom bledolikih. Dugo prećutkivana istina o počinjenom genocidu konačno je bila obelodanjena, inspirišući buntovan duh nove generacije u traženju duhovnih vrednosti drugih kultura, svakako i indijanskih, nasuprot vrednostima sopstvene civilizacije. Osvešćeni kritičari „sopstvenih redova“ su, međutim, po pitanju nekih drugih problema, koji su se možda više ticali samih Indijanaca nego belaca, znali da uspavaju svoju istinoljubivost romantizacijom i idealizacijom. Za njih, koji su doživljavali Indijance isključivo kao čuvare prirode i plemenite borce za slobodu i ponekad bili skloni izvesnoj identifikaciji sa njima, najosetljivija su ostala pitanja etike indijanskih ratničkih društava, koju je od savremenih humanističkih principa delio, čini se, nepremostiv civilizacijski jaz. Jer, varvarski običaji koji su bili deo ratne strategije, ali i posledica verovanja i pogleda na život kod ovih plemena, često ne deluju ništa manje odvratno od onoga što se najstrože osuđuje kada razmatramo odnos belaca prema Indijancima. Zato se, da bi se slika romantičnog Indijanca sačuvala neokrnjenom, ovaj problem u nekim filmovima i knjigama rešavao na neubedljiv način. Najpoznatiji primer za to je Kostnerov Ples sa vukovima gde pleme Lakota, koje je prikazano kao nosilac svih vrlina indijanske rase, kao da je oslobođeno varvarskih osobina, dok su sve mračne strane karaktera indijanskih ratnika svaljene na Poni Indijance. Za idealistu Kostnera ne bi bilo nimalo zgodno da je plemenite Lakote, inače čuvene po svojoj borbi za slobodu protiv Plavih kaputa, prikazao kao agresivno pleme koje je ugrožavalo malobrojnije Poni Indijance, te da objasni da je „izdajnički“ čin služenja američkoj konjici u borbi protiv Lakota, za Ponije bio stvar osvete, koja je, sa stanovišta indijanskog ratničkog morala, ispravna. Sa humanističke i idealističke tačke gledišta takođe je teško prihvatiti da je stvarnost tog izrazito surovog vremena bila takve prirode da je granicu između herojskog dela i brutalnog zločina ponekad bilo skoro nemoguće označiti, pa je u prikazivanju indijanskih ratova za slobodu često umanjena njihova mračna strana.

Ako bismo pokušali da idealizovanu sliku zamenimo realnijom, brzo ćemo shvatiti da je problem razumevanja kulture i onog što bismo nazvali duhom Indijanaca, gde je jedno od najzanimljivijih pitanja upravo ratnička etika, vrlo složen. Osim toga, da bismo uvideli koliko je isključivo pridavanje značaja predstavi o ratnicima konjanicima pogrešna smernica u upoznavanju indijanskih kultura, potrebno je da se podsetimo da su „najveći borci na konjima svih vremena“ imali tek nešto više od jednog veka da se usavrše u ovoj veštini. Konj je uneo velike promene u način života mnogih plemena od kojih je jedna od najznačajnijih bila okretanje ratu.