Kako sam postao pas

5KO

Počelo je jednog nedeljnog prepodneva kada sam video malog mršavog pametnog psa. Sunčao se ispod terase, pod brezom, povremeno se češući. Uzeh iz frižidera parče slanine i bacih pored psa. On naglo odskoči i pobeže, ali se ipak vratio i pojeo je. Zatim me pogleda i zamahnu repom. Upitah se da li psi vide u boji ili crno- belo? Nije važno. Nije bilo više slanine. Uzeh parče hleba i bacih mu. Nije pojeo. Hleb je suviše suv? Natopih ga vodom. Opet neće. Zar nije gladan? Zviznuh mu nekoliko puta. Ispod breze gledao je u mene. Udarih po limenom simsu. Brzo pobeže u grmlje. Zviznuh opet. Ništa. Uđoh i sedoh.

Od tad počeh da mislim o tom krhkom psu. Sigurno nema vlasnika. Lutalica. Ma, ja nemam uslove da držim psa u kući. Uostalom, pun je buva. A možda ima i gliste u stomaku. Odvratno. Ipak, izlazih na terasu i gledah gde je pas. Ispod breze nikog. Ali na brezi! Na brezi je bio pas, onaj isti! Otkud tu? Ko ga tu pope? Neko ga je tu silom natakario? Ali ne. Pas se lenjo premestio na višu granu. Gledao je u mene zlokobnim pogledom. Uplaših se. Pa ja sam mu bacao slaninu! I hleb! Šta sam mu skrivio? Već je bio na najvišoj grani. Od breze do terase beše oko metar i po. Opet je buljio u mene. Zatim naglo skoči! Tu, na terasi, bio je uz mene. Iste paklene oči! Htedoh da bežim. Badava. Zalaja i kengurskim skokom skoči na mene. Izgubih svest i padoh u tamu...

Od tog momenta sam pas. To sam shvatio ogledajući se u izlogu mesare. Isti sam kao što beše on. Imam i buve. Za gliste nisam siguran, ali varenje mi je malo otežano. To je, dakle, život pasji! Volim da ležim ispod breze. Kad mama ili brat izađu na terasu, onda lajem. Ništa. Vidim i sebe, odnosno njega. Često mi baca slaninu, čak i čokoladu. Uješću ga sigurno. Mrzim ga.

Tako sam ja postao pas. A vi, čuvajte se. Takvih pasa ima mnogo.