Put iz pakla kroz čistilište
Andrej R. Protić
All things move toward their end,
on that you can be sure1
The boatman calls from the lake
A lone loon dives upon the water2
Dugačak je i bolan put koji iz pakla vodi ka zvezdama. Ljudska duša, rastrzana nemilosrdnim kandžama straha, nedoumica i očajanja pada i posrće preko bezimenih bespuća, sivih pustinja svakodnevne uklete učmalosti obasjana tek ponekim, retkim, tračkom svetlosti koja možda nagoveštava put. Jedna od najsrećnijih okolnosti je ta što žalosni učesnici nepreglednog karavana ljudskih duša koji luta pustinjom egzistencije nisu svesni tog turobnog okruženja kroz koje tumaraju. Tužni karavan čovečanstva tako hrli kroz pustinju gonjen demonima očaja, zaborava, laži i beži od htonskih impulsa svoje sopstvene, animalne prirode. Lažući sami sebe da je spas u mitovima i pseudo-civilizacijskim obmanama ljudi sebi biraju slepe vodiče koji ih odvlače u užasavajuće, duboke ambise, gde se kote demoni ljudske egzistencije, vazda gladni krvi i novih duša. Nebitno je da li ćemo to posmatrati kao psihološki ili duhovni fenomen, rečeno jeste tužni bilans ljudskog postojanja na svetu okovanom „u kandžama greha i smrti“. Bačeni u ledene okove smrti čeznemo za prilikom da prevaziđemo taj animalni deo naše prirode; dok gutamo blato i mulj svakodnevnog životarenja čeznemo za dalekim i nedostižnim sjajem zvezda. A jedina mogućnost uspona jeste zrak nadčulnog i netvarnog nadahnuća, koji probija sve nebeske sfere i pronalazi nas ovde, sputane i izgubljene.
 |
Oni od nas koji dopuste sebi susret sa tim zrakom postaju promenjeni, drugačiji – zastaju i osmatraju. Zatim drugima, ali još više samima sebi, saopštavaju ono što vide kroz poeziju i daju onima koji su u sivilu oslepeli, nadu da izlaz i uspon ipak postoji. Poezija svakako nije definitivni odgovor, ali jeste nagoveštaj, da smrt ipak nije kraj našeg bitija. U tom smislu su stari tumačili Orfejevu liru, koja je imala moć nad biljkama, životinjama, smrtnicima, a donekle, čak i nad bogovima staroga sveta.
U periodu koji sledi, Nik Kejv se potpuno jasno i razgovetnije nego ikad, bavi ključnim temama ljudske egzistencije: ljubavlju, smrću i ulogom koju ljudi, angeli, demoni i Bog imaju u svetu. Muzički, to je nesumnjivo nova faza, ali takođe i tekstualno. Prisutan je prizvuk Leonarda Koena, ali tekstovi su jasniji i, čini nam se, dublji. Ovo mišljenje dele mnogi poznavaoci i kritičari Kejvovog dela. Tako, na primer, u ekskluzivnom intervjuu koji je 2001 godine Kejv dao za časopis Rock Express, povodom izlaska tada novog albuma No More Shall We Part čitamo: „Od najranijih dana Kejv zazire od ortodoksnog pristupa muzici; koristi psihologiju, teologiju i nauku u cilju razjašnjavanja stvari, ali se ipak uvek vraća neegzaktnom i neobjašnjivom fenomenu ljubavi u potrazi za skloništem od ludila i besmisla svakodnevnog života. Njegove moćne pesme uvek nose dozu hiper-senzibilnosti, a svaki album poštovaoci shvataju kao još jedan deo u slagalici čije će nam rešenje otkriti Istinu i suštinu života.“
Kao što smo rekli ranije, ovaj kreativni zaokret vidno počinje albumom The Boatman’s Call a vrhunac dostiže albumima No More Shall We Part, Songs for a November Night i Nocturama . Ako je jedna od boljih definicija pakla „stanje odsustva ljubavi“, odnosno, u društvenom smislu, prevaga sociopatije nad empatijom, onda izlaz iz pakla može da ponudi samo ljubav. Čistilište bi onda moglo da bude shvaćeno i u smislu potrage za ljubavlju, koja, da bi bila autentična, mora biti lišena svake mere, trgovine, koristi, strasti – ukratko bezuslovna i apsolutna. To je kontrast iz Šekspirovog Mletačkog trgovca – s jedne strane, ceri nam se Šajlok, u ruci drži vagu i zahteva svoju „funtu mesa“ koja mu „po pravdi i zakonu“ pripada – s druge strane je ljubav: čista, sveta i neopterećena bilo kakvim konvencijama. Naravno, takva ljubav je u čistilištu uvek potraga na relaciji između Boga i ljudi, pa je samim time i nesavršena, ume da povredi, nanese bol, zbuni i postoji prema više osoba u isto vreme. Subjektivni utisak Kejvovog albuma The Boatman’s Call upravo je ovakav; mnogi stihovi i pesme ovog albuma vidno odjekuju manje ili više burnim, a za Kejva svakako tektonskim usponima i padovima u ljubavnom trouglu sa Britankom Pi Džej Harvi (P[olly] J[ean] Harvey) i Brazilkom Vivijen Karneiro („nevenčanom suprugom“ i majkom njegovog sina). U tom haotičnom trouglu, kojim je efikasno okončana Kejvova usamljenost, ali i lični mir, počinju interesantni vapaji ka Bogu i buđenje homo Religiosus-a koji počinje da koristi mitološke i teološke metafore u opisivanju ženske lepote i sopstvene strasti. Ovde čujemo odjeke jedne krajnje neortodoksne dogmatike i često otkrivamo gnostičko-bogotražiteljske misli koje bi u srednjem veku donele mnogo težu osudu od upitno podignutih obrva puritanaca. Tako, npr. u pesmi Into my arms (U moj zagrljaj) čujemo:
Ne verujem, poput tebe dušo,3
u Svevišnjeg Boga delatelja
al’ kad bi ga tamo gore bilo
kolena bih pred njime priklonio
da tebe mi svu istom ostavi.
Ne verujem da angeli svetli
negde tamo u visini lebde,
al’ u tebe ja kad gledam dušo,
bliskim mi se čini njihov lik.
A kada bi njih ipak tu bilo
sve bi dušo ja ih zamolio
da nad tobom svi zajedno bdiju,
sveću svaki tebi da zapali
i osvetli tvoje noćne pute,
da ljubavlju poput Hrista dođeš,
nežno dušo u moj zagrljaj.4
Ideja o Bogu koji nema interakciju sa svetom i koji je nezainteresovan za sudbinu svoje tvari u velikoj meri ima koren u gnostičarsko-filosofskom fatalizmu, dominantnoj duhovnoj orijentaciji učenih pagana poznog antičkog sveta. Na stranu „ljubavni“ kontekst u kome Kejv iznosi ove ideje, ipak jasno vidimo da on nije u potpunosti opredeljen prihvatanju ovakvog gledišta. Svesno ili nesvesno, Kejv posezanjem za ljubavlju poseže za Hristom, koji bi svakako bio krunski dokaz zainteresovanosti Boga za svet koji je stvorio – posezanje za Hristom bi na jeziku arhetipske simvolologije moglo da bude posezanje za smislom, a put koji vodi iz pakla fatalističkog determinizma jeste ljubav. Kejv vrlo dobro oseća da je zapravo često zarobljenik sopstvene poetsko-muzičke imaginacije i pokušava da posegne za nekim konvencionalnijim oblikom religioznosti – stabilnijom vertikalom koja bi mu dala dozu stabilnosti i u horizontali međuljudskih odnosa. U pesmi inspirisanoj veličanstvenom kamenom katedralom Brompton oratory5 ta Kejvova želja se jasno vidi:
Dok pentram se tom stazom kamenom6
kličem srećno radosnome danu
u sen kripte velike dok kročim
zoru svete da slavim Pedesetnice.
Prisećam se Luke Jevanđelja
kad Hristos se voljenima vrati
nemo gledam mramorne apostole
za mnoge što merilo su vere.
I želim da sam i sam od kamena
tako ne bih morao da vidim
tu lepotu skroz nepojmivu
koju zemlja izdržatž ne može.
Ni nebesni otac svemogući,
niti demon iz ambisa morskog,
na kolena ovako me ne bi
kao tvoja bacili lepota.
Takođe, svoj odnos sa transcendentnim Kejv razvija kroz nekonvencionalne unutarnje dijaloge (uz prizvuk poput Leonarda Koena, ali možda dublje) kao u pesmi Idiot prayer:
Mene druže ka ambisu vuku,
dok lagano idem kraju mome,
i pitam se da’l je sad adio
ili ću te ja uskoro sresti?
Dođe moje vreme golubice,
poslaće me na čardak visoki
il’ na nebo samo žrtve stižu?
Gde odlaze svi koji su bolni?
Potrebno je bar dvoje za tango,
znam da ću te opet sresti draga.
Ako na nebu si, oprostićeš mi dušo,
jer na nebu praštanje nas drži
al’ ako si u paklu se skrila
šta da kažem, to si zaslužila.7
Kao i obično, kod Kejva je sve metafora ili izraz inspiracije – ni sebi ni drugima ne nudi zaključke, ali se dečjom hrabrošću ne uzdržava da postavlja pitanja. Verovatno je najveći kvalitet Kejvove poetike u tome da ona uglavnom nije namenjena drugima nego njemu samome i njegovim dilemama. U pesmi (I Love You) Until The End Of The World između ostalog primećuje kako: „Neke stvari planiramo, sedimo, izmišljamo, kujemo urote i kuvamo; druge su, pak, proizvod inspiracije, poezije...“. Ovo je jedan od čestih, čak konstantnih postulata koji Kejva prati kroz sve njegove faze.
 |
Kao svojevrsni „rob estetike“ Kejv ponekad prašta prevrtljivost devojkama koje ga zanesu svojim izgledom, pa zbog te opčinjenosti lepim dopušta da bude i povređen ili bačen u ambis patnje. Mnogi njegovi stihovi predstavljaju svojevrsne ode koje slave uzvišenost patnje, kao na primer u pesmi (Are you) the one that I’ve been waiting for?:
Svetove je čitave izgradila tuga,8
od čežnje satkana su mnoga svetska čuda,
pusti zato nek suzice teku
glavu spusti kraj ramena moga.
Dok kroz prozor gledam taj mahniti svet
i pitam se da li tebe sam to ček’o?
Beše čovek što čuda besedi,
i mada ga upoznao nisam
prisećam se rado ovih reči,
„da onaj ko traži, naći će
i koji kuca, otvoriće mu se“.
Gledam kako sve si meni bliža,
i svaka te sitnica dočekuje,
dok kroz vene srce mi pulsira
i pitam se na tebe li čekah?
Ljubav ispreplitana s patnjom i patnja kao ovaploćenje kreativnog impulsa jesu opšti zajednički motivi poetske imaginacije Nik Kejva. Ali, sa ličnošću Hrista, Kejv se nikada ne šali – ka njemu je uvek upućen glas koji traži nadu i spasenje. Drugo od ovih „opštih mesta“ gotovo podjednako je prisutno u Kejvovoj poeziji– sarkazam na granici sa cinizmom, duboki pesimizam i nepoverenje u nestalnu i prevrtljivu ljudsku prirodu. Ranije u tekstu već smo naveli par stihova iz pesme People ain’t no good9:
Ljudi naprosto dobri nisu
čini mi se, da poznato to je
gde god pogledaš, jasno to se vidi.
Ipak srca često loših nisu,
utešiti ponekad te znaju
negovati kada se razboliš
sahrane te jednom kada umreš.
Da, u srcu pokvareni nisu
jer hteli bi ostati uz tebe,
ali to su ipak same priče,
ljudske zlobe jedna drugoj sliče.10
Pesimizam u sagledavanju ljudske prirode inače je odlika svih nedovoljno socijalno prilagođenih jedinki. Na neki način, Kejv, pomalo ironično, čak i brani ljude koji nesvesno gaje neke niže forme socijalne interakcije, ili možda „pristojnosti“ (decency) u smislu u kome se sa značenjem ove reči ponekada poigravao Oskar Vajld. Tu nema mesta za malograđane, ali ima za ono što neprevodiva engleska kovanica označava kao džentlmena i čoveka prefinjenog ukusa.
Naravno, za nečiji ukus Kejva su decenije života pretvorile u „reakcionara“ i „konzervativca“ koji je bestidno stupio u čizme nekada mladog i podivljalog buntovnika i „revolucionara“. Možda neki vide kao „greh“ što nije pošao u smrt poput Džima Morisona, kome je istovremeno toliko sličan i različit. Ali, neosporna je činjenica da Nik Kejv nikada nije ušao u „mainstream“ i da je nesumnjivo zadržao svoj najveći kvalitet – iskrenost. Ni jedna Kejvova promena nije bila posledica bilo kakvih trulih kompromisa nego uvek rezultat iskrene unutrašnje potrage. U svakom od svojih lutanja Kejv je ostao autentičan i, u tom smislu, gotovo jedinstveni živi fenomen, koji je, kao takav, decenijama opstao na rok sceni. Naravno, sigurno ima onih koji bi ovo fenomenološki uporedili sa tzv. Madonom i na neki način bi bili u pravu, s tim što bi onda trebalo dodati da autentičnost ipak podrazumeva i neku bitniju poruku, od glamuroznih scenskih nastupa i modnih eksperimenata.
U ovoj fazi svoga stvaralaštva Kejv, autentično i bez imitacije, oživljava ono najbolje što anglo-saksonska poezija može da ponudi i to, uz više nego adekvatnu muzičku pratnju. Pored skepticizma često ima i sjajnih izliva auto-ironije, kao na primer u stihovima iz pesme Far from me:
Znanje ne postoji ali ovo znam
da ništa nas ne uči taj isprazni glas
što plovi ka meni preko linije
koja uzvišeno odvaja od grotesknog.11
Čistilište je obavezno područje preispitivanja i sumnje u sve, uključujući i sopstvenu Muzu. Kao što vidimo, ponekada je to samo „isprazni glas“ koji donosi uzvišene, ali i groteskne ideje. Ipak, na albumu The Boatman’s Call (1997) sa kog su sve pesme navedene u ovom delu teksta, poruke su još uvek prilično jasne i razumljive. Ujedno, kao što smo već ranije spomenuli, ovo je za Kejva početak ozbiljne kreativne krize i najduži period tišine od kada je počeo da se bavi muzikom. Ovaj period se okončao nakon četiri godine izlaskom albuma No More Shall We Part (2001). U ovom periodu, Kejv je presekao mnoge „Gordijeve čvorove“ i napustio „Prokrustove postelje“ i „Tantalove vrtove“. Iz podzemnog sveta, Orfej je izašao u čvrstom uverenju da je pronašao Euridiku. Pa ipak, album koji sledi jeste izraz autentične katarze, a stihovi odjekuju dilemama kakve stvara samo prelazak reke Stiks. Bez sumnje, No More Shall We Part govori o četiri godine tišine što mu daje kreativni naboj kakav se čini da nije viđen niti u dotadašnjoj, niti u potonjoj Kejvovoj karijeri. I zaista, nakon izlaska ovog albuma, drugi su usledili manje-više uobičajenim „redovnim“ ritmom.
Napomene
1 „Siguran ti samo meni budi, da sve hrli završetku svome“ – iz pesme The Song of Joy na Murder Ballads (1996).
2 „Skeledžija sa jezera zove, a samotni deran u vodu zaranja.“ – iz pesme Lime Tree Arbour na The Boatman’s Call (1997).
3 I don’t believe in an interventionist God
But I know, darling, that you do
But if I did I would kneel down and ask Him
Not to intervene when it came to you
And I don’t believe in the existence of angels
But looking at you I wonder if that’s true
But if I did I would summon them together
And ask them to watch over you
To each burn a candle for you
To make bright and clear your path
And to walk, like Christ, in grace and love
And guide you into my arms
4 Autor teksta ne smatra za potrebno da se izvinjava na zaista preteranoj slobodi ponuđenih prevoda poezije Nik Kejva, ali su neka objašnjenja ipak potrebna. Prvobitna zamisao je bila da u tekstu budu ponuđeni samo stihovi na engleskom jeziku, pošto je za autentično prenošenje takvih stihova potreban drugi pesnik, a autor ovog teksta to nije. Bukvalni prevodi bi, pak, bili svesno sakaćenje smisla ovih pesama i time krajnje neadekvatni. Pošto se urednicima časopisa Liber učinilo da ponuđeni prevodi (koji su nastali više kao šala ili neobavezna metrička vežba) ipak mogu da budu upotrebljeni, oni su ponuđeni u tekstu uz autorovo insistiranje da originalni stihovi budu dostupni kao stvarna referenca. Jezikoznalci će bez sumnje primetiti sarkastični i namerno arhaizirajući prizvuk Kejvove poezije, pa se nadamo da neće zameriti autoru ovog teksta na poigravanju sa srbskim korpusom epske poezije i zaista ogromnom slobodom s kojom su prevodi urađeni. Ipak, čini nam se da je u mnogim stihovima sačuvan smisao pesama koje su prevođene. Verujemo da će izvanredna poetska imaginacija Nik Kejva dočekati jednoga dana i svog dostojnog prevodioca na naš jezik.
5 Rimokatolička katedrala u londonskom predgrađu Južni Kensington, posvećena „Srcu prečasne prisnodeve (immaculate) Marije“.
6 Up those stone steps I climb
Hail this joyful day’s return
Into its great shadowed vault I go
Hail the Pentecostal morn
The reading is from Luke 24
Where Christ returns to his loved ones
I look at the stone apostles
Think that it’s alright for some
And I wish that I was made of stone
So that I would not have to see
A beauty impossible to define
A beauty impossible to believe
No God up in the sky
No devil beneath the sea
Could do the job that you did
Of bringing me to my knees
7 They’re taking me down, my friend
And as they usher me off to my end
Will I bid you adieu?
Or will I be seeing you soon?
My time is at hand, my dove
They’re gonna pass me to that house above
Is Heaven just for victims, dear?
Where only those in pain go?
Well it takes two to tango
We will meet again, my love I know
If you’re in Heaven then you’ll forgive me, dear
Because that’s what they do up there
But if you’re in Hell, then what can I say
You probably deserved it anyway
8 Out of sorrow entire worlds have been built
Out of longing great wonders have been willed
They’re only little tears, darling, let them spill
And lay your head upon my shoulder
Outside my window the world has gone to war
Are you the one that I’ve been waiting for?
There’s a man who spoke wonders
Though I’ve never met him
He said, „He who seeks finds
And who knocks will be let in“
I think of you in motion
And just how close you are getting
And how every little thing anticipates you
All down my veins my heart-string call
Are you the one that I’ve been waiting for?
9 Pesma je bila upotrebljena i u „politički nekorektnom“ animiranom filmu Šrek 2.
10 People just ain’t no good
I think that’s well understoodv
You can see it everywhere you look
It ain’t in their hearts they’re bad
They can comfort you, some even try
They nurse you when you’re ill of health
They bury you when you go and die
It ain’t that in their hearts they’re bad
They’d stick by you if they could
But that’s just bullshit
People just ain’t no good.
11 There is no knowledge but I know it
There’s nothing to learn from that vacant voice
That sails to me across the line
From the ridiculous to the sublime.
nastavak u sledećem broju >>>
