Okinava, ostrvo željno slobode

Predrag Žižović

Okinava je najjužnije i sigurno najlepše japansko ostrvo. Danas je ono Japancima omiljena turistička destinacija pre svega zbog svog geografskog položaja i prirodnih lepota. Ostrvo pripada Rjukju arhipelagu (159 ostrva od kojih je 37 naseljeno i koje čine prefekturu Okinava), nalazi se u suptropskom klimatskom pojasu sa vrlo blagom „zimom“ (temperatura se ne spušta ispod 17 °C) i pravim tropskim letom. Obiluje peščanim plažama, ali i gustim šumama. Geografski nema mnogo veze sa ostatkom Japana, nalazi se nekih 2000 km južno od Tokija a čak je i na drugoj tektonskoj ploči pa su zemljotresi na ovom ostrvu retkost. Gledajući mapu Rjukju arhipelag izgleda prilično usamljeno u vodama Pacifika – od Japana je udaljen isto koliko i od Kine. Naravno, pravo mesto za američku vojnu bazu, tj. pravo mesto za najveću vojnu bazu na Pacifiku.

Svakako, istorija Okinave počinje mnogo ranije, mnogo vekova pre nego što je nesrećnik Kolumbo „otkrio“ Ameriku. Vekovima je Okinava bilo glavno ostrvo Rjukju Kraljevstva sa velikim kulturnim, a sigurno i političkim uticajem Japana i pre svega Kine. Godine 1393. kineski car šalje kulturnu misiju koja se sastojala od 36 porodica. One su se naselile u mestu Kume, blizu Nahe, glavnog grada ostrva. Ubrzo to mesto postaje glavni kulturno-obrazovni centar kraljevstva u kome su se ostrvljani učili brodogradnji, arhitekturi, ali i kineskom jeziku, filosofiji, umetnosti i književnosti. Nadareni studenti su dobijali stipendije kineske vlade za dalje studiranje u Kini. Nakon toga kulturna i trgovinska razmena traje narednih 500 godina. Zbog vrlo razvijene trgovine sa Kinom, Japan 1609. godine, kada je već bio skoro potpuno samoizolovano ostrvo, vrši invaziju na Rjukju. Nekih 100 godina ranije na ostrvu je bilo zabranjeno nošenje oružija što je obezbedilo mir ali i Japancima olakšalo okupaciju. Ostrvo ostaje netaknuto ali pod strogom trgovačkom kontrolom. Na taj način je Japan pod nazivom „Rjukju Kraljevstvo“ trgovao sa Kinom dok je ostatak Japana do 1853. godine zatvorio gotovo sve svoje obale za međunarodni pristup. Godine 1879, nekoliko godina nakon Meiđi restauracije, japanski car šalje svoju policiju na Rjukju arhipelag i proglašava ga prefekturom Okinava. Tada poslednji Rjukju kralj, Šo Tai, napušta ostrvo. U narednom periodu ostrvo je bilo strogo oporezivano tako da je ondašnje stanovništvo živelo u vrlo teškim uslovima. Takođe, da bi se ostrvo „japanizovalo“ doseljen je veliki broj japanskih porodica, okinavljanski jezik, pismo i kultura su bili zabranjeni. Tek 1920. godine Okinava dobija autonomiju kao i svaka druga japanska prefektura.

Sve do 1945. godine na Okinavi vlada mir. Te godine, na ovom ostrvu će se odigrati najveća pomorsko-kopneno-vazdušna bitka u istoriji, a koja se vodila od aprila do juna. Bila je to je bitka koja se odvijala „pred vratima“ Japana i koja je bila presudna za njegovu kapitulaciju. Za 82 dana, koliko je bitka trajala, živote je izgubilo oko 300.000 ljudi. Svaki treći Okinavljanin je poginuo, dok je po nekim izvorima na američkoj strani bilo preko 72.000 žrtava. Kada je poraz japanske vojske bio očigledan veliki broj civila je izvršio samoubistvo. Razlog tome je politika japanske vojske kojom su hteli da motivišu Okinavljane da se bore za njih. Naime, ubedili su same ostrvljane da su američki vojnici varvari i da su morali da ubiju svoje majke da bi postali marinci. To ih je navelo da radije odu u smrt nego da budu mučeni, a žene silovane. Tokom ove bitke Amerikanci su torpedovali brod kojim je sa Okinave pokušana evakuacija žena i dece. Tom prilikom je poginulo 1500 do 3000 nevinih duša.

Bitka za Okinavu je otpočela na jugu ostrva i danas se na krajnjoj južnoj tački, na rtu Kjan, nalazi spomenik miru. Nekoliko kilometara dalje nalazi se Memorijalni hol mira podignut nakon Drugog svetskog rata u znak sećanja na žrtve koje su poginule u bici. U ovom zdanju nalazi se i statua Bude koji se moli za mir u svetu, delo umetnika Šinzan Jamade koji je tokom bitke izgubio oba sina. Kip koji je visok 12, a širok 8 metara Jamada je počeo da pravi nakon rata u svojoj 70-oj godini. Završio je svoje delo u 90-oj godini a tokom rada dva puta je padao sa statue, ali je nakon oporavka nastavljao svoj rad.

Posle bitke, ostrvo potpada pod američku upravu sve do 1972. godine kada Japan vraća suverenitet nad Okinavom. Međutim, i dalje više od trećine ostrva, i to njegovog najlepšeg dela, čine američke baze. Do sada je bilo nebrojeno demonstracija i zahteva da Amerikanci napuste ostrvo. Za Okinavljane oni odavno nisu dobrodošli. Njihovi vojnici ne odgovaraju japanskim vlastima već isključivo svojim, što rezultira njihovim bahatim ponašanjem i neretkim slučajevima silovanja. Zbog čestih sukoba sa lokalnim stanovništvom napravili su „grad u gradu“ tj. male gradove u svojim bazama tako da nemaju čestu potrebu da ih napuštaju. Pošto je Okinava za Evropljane još uvek nepoznata turistička destinacija, ako se ikada pojavite na ovom čarobnom ostrvu, sigurno će vas zameniti sa Amerikancem. Ako kojim slučajem prepoznaju da ste neke druge nacionalnosti izmamićete im veliki osmeh i otvoriće vam svoje dobro srce. Tada cete upoznati pravu gostoljubivost i toplinu Okinave i njenih stanovnika. Zbog toga, ako ikada kročite na tlo Rjukju arhipelaga, jedna od najbitnijih rečenica je: „I am not an American!“

* * *

Okinavljani ne kriju svoje nezadovoljstvo zbog američkog prisustva. Dok smo prolazili mimo američke vojne baze, taksista koji nas je vozio od aerodroma do hotela ukazao nam je na tablu koja je visila na žičanoj ogradi kasarne. Na njoj je samo na engleskom jeziku pisalo upozorenje da je žica pod naponom. Takve i slične stvari vređaju dostojanstvo ponosnih ostrvljana i stvaraju u njima netrpeljivost ka stranom uljezu.

Kada smo u jednoj knjižari u centru Nahe, glavnog grada Okinave, pitali prodavca za neke naslove njegov prvi odgovor je bio da ih potražimo kod nas u bazi. Pošto smo mu objasnili da je naša „baza“ mnogo daleko, sve je krenulo drugim tokom. Takođe, jedna prodavačica čaja kada je videla da nismo, kako su stari Japanci nazivali Amerikance, Bela nesreća, već kupljeni čaj nam je zamenila sa drugim u identičnom pakovanju koji se nalazio ispod tezge. To je prokomentarisala rečima: „Ovo je za vas, znala sam da niste iz baze“.