Biti ružan, pametan i sredovečan

Intervju sa Nebojšom Čonkićem – Čontom, liderom legendarnog novosadskog punk benda Pekinška patka

Kao prvo, o jednoj ogromnoj nelogičnosti: u Pekinšku patku i danas se zaklinje ogroman broj ljudi koji u potpunosti prezire „mainstream“ u svakom pojavnom obliku, a Pekinška patka je bila sastavni deo „mainstream“ rok scene?

PROF. ČONTA: Pekinška patka jeste bila deo „mejnstrim“ scene, ali nije nastala sa ciljem da to ikad postane. To što smo mi svirali potpuno se slučajno izrodilo u neku vrstu „mejnstrim panka“. Nastali smo iz čiste zajebancije 1978. - Sreta, basista Žura koga je ubrzo zamenio Srba, Cila i ja imali smo nameru da sviramo po privatnim žurkama, da se dobro zezamo... Prvi koncert smo održali pred četvoricom naših ortaka na „Mašincu“ u Novom Sadu, i to je otprilike ono što smo i imali u planu. Međutim, stvari se nekako... kako da kažem... mnogo ubrzavaju. Najpre je Dragan Gojković, urednik Radio Novog Sada, objavio priču o nama u listu Zdravo!, što je uzrokovalo da preko njega i Bogice Mijatovića dobijemo poziv za učešće na „Boom!“ festivalu u decembru 1978. Naš termin za nastup bio je u neko skroz šašavo vreme, u 15:15, ali tih godina si na sličnim festivalima čak i u 3 popodne u publici imao po par hiljada ljudi. Mi smo svojom pojavom - ne svirkom, već pojavom - jednostavno razbili sve tamo, i kada smo posle pola sata sišli sa bine prišao mi je legenda srpskog novinarstva Peca Popović i rekao: Sine, ti ćeš biti zvezda! Naravno, prvo što mi je palo na pamet kad sam to čuo bilo je: šta ovaj sere?!...

Pa i postao si rok zvezda, zar ne? Možda to nije baš najbolje propraćeno finansijski, ali ako te ljudi i posle više od 25 godina pamte, prepoznaju na ulici i traže autogram, i ako se tvoja muzika i dan - danas vrti na radiju i televiziji...

PROF. ČONTA: Pa... Moglo bi se tako reći. Zarađivali smo oko 1000 nemačkih maraka po koncertu, a to je bila jako pristojna svota u ono vreme. Delili smo je na ravne časti, na 5 delova - članovi benda, plus tonac koji je radio sa nama. Od prodaje ploča nije moglo da se živi, od njih smo dobijali nešto sitno. Taj sistem je jednostavno tako bio postavljen i tada, i danas. E sad, ulazak u tzv. mejnstrim - fazon je u tome što je naš pank bio vrlo melodičan. Ja i danas, svaki put kad čujem recimo Blink 182 ili Greenday, stvarno ne mogu da se otmem utisku da su oni itekako slušali naše ploče. Možda i nisu, ali... Dakle, bili smo melodičniji i manje gnevni od ostalih. Po svojoj prirodi nisam baš gnevan čovek, međutim u Srbiji u to vreme jednostavno nisi ni smeo da budeš preterano besan i gnevan kao što si to mogao npr. u Sloveniji. Razlika je u tome što bi nas ovde, u tom slučaju, svu četvoricu dobro ispendrekali i izgazili u nekoj policijskoj stanici. I bez uvijanja bi nam rekli: Ako nešto slično ponovite, pobićemo vas. A sledeće čemu smo od tadašnjih „drugova“ mogli da se nadamo verovatno je „bliski susret“ sa nekim šleperom na putu... Dakle, samim tim što smo bili melodičniji i „manje besni“ od drugih, postali smo popularniji i prijemčiviji za širi krug ljudi. Drugo, imali smo izuzetno atraktivan živi nastup. Gledao sam dosta ranih pank grupa - Sex Pistols, The Clash, Ramones… Pistolsima kapa dole, Ramonsima takođe, ali Pekinška patka je na koncertima bila neuporedivo atraktivnija pojava od njih. Jedino The Clash, oni su na svirkama bili baš... Da budem iskren, od Kleša sam pokupio dosta toga. Gledao sam ih u Londonu u leto 1978. kad su promovisali album Give 'Em Enough Rope i - bio potpuno šokiran. Kakvo ludilo... Samom njihovom pojavom na bini cela sala je proključala, i već prvi gitarski akord napravio je pravi zemljotres. To je stvarno bilo strašno, ostavilo je ogroman utisak na mene...

U vezi sa vašim koncertima: kako je uopšte moguće da Pekinška patka nikada nije svirala u mnogim velikim mestima? Nikad niste nastupali npr. u Nišu i Kragujevcu, a to su posle Beograda i Novog Sada najveći srpski gradovi...

PROF. ČONTA: Problem je vrlo jednostavan - nikada nismo imali dobrog menadžera. Jedan je neorganizovan i haotičan, drugi se više bavio svim i svačim nego svojim poslom, preprodavao karte za naše svirke... Kada bih mogao da se vratim unazad, prva stvar koju bih rešavao jeste pitanje sposobnog i poštenog menadžera. To je stvar koja nas je, uz razna saplitanja političke prirode, najviše kočila u normalnom radu. Osim toga, mi smo u celu priču ušli potpuno nespremni. Nismo očekivali proboj na muzičkoj sceni. Pa ako ti je osnovni cilj zezanje i svirke za 20 ortaka iz kraja - šta će ti uopšte menadžer?! Jednostavno, mi nismo računali na interesovanje šire publike ili ma kakav uspeh. Pravi primer za ovo o čemu pričamo je Multimedia Records: gledam kako su uradili ovaj naš disk, koliko se ljudi trude u svom delu posla... Kamo lepe sreće da je Pekinška patka u ono vreme imala nešto slično, gde bi nam bio kraj? Mene lično je mnogo promotera zvalo u vezi sa koncertima, i dobar deo toga smo dogovarali bez problema. E, sad - imaš posao, porodicu, imaš stalnu devojku, redovne probe i svirke sa bendom koji je u usponu, komponovanje novih stvari... I koliko ti vremena dnevno ostaje za bavljenje menadžerskim poslovima, za „lupanje glave“ npr. oko plakata ili ugovaranje novih koncerata? Eto, to je jedini pravi razlog što nismo svirali u Kragujevcu i Nišu.

Da li si čuo koliko se piratskih izdanja Pekinške patke pojavilo na ovim prostorima u poslednjih 10 - 15 godina?

PROF. ČONTA: Čuo sam, i bio sam mnogo besan kad sam video jedan takav disk pre nekoliko godina. Znam da niko neće da se obogati štancujući pank „rezance“, ali ovo što mi je palo šaka je odvratno... Bila je neka stvarno gadna crveno - narandžasto - žuta boja omota. Musavo, aljkavo, grozno. Zvuk na disku - katastrofa. žAjde kad se neko svojski potrudi, pa ljudski odradi piratsko izdanje koje je u stanju da kupcu pruži iole pravu i celovitu sliku benda... To još i mogu da razumem. Ali onakav svinjac... Poenta ovog našeg izdanja na Multimedia etiketi je upravo ta: kvalitetan disk, kvalitetan tonski zapis, kvalitetan omot sa svim mogućim podacima. Nikakve top liste, astronomski tiraži i slične stvari me ne zanimaju: Pekinška patka ne postoji, i samim tim nećemo imati koncertne promocije. Vrlo sam srećan zbog same činjenice što će ljudi sada, a i narednih godina, moći da kupe disk sa oba Patkina albuma. I da ih najzad čuju onako kako treba da zvuče.

[Sada sledi nadugačko i naširoko neformalno čavrljanje / kikotanje / lupetanje o svemu i svačemu...]

Godine 1987. održali ste nekoliko proba i - ponovo stali. Zanima me zbog čega je taj pokušaj ponovnog okupljanja grupe propao, gde je „zapelo“?

PROF. ČONTA: U toj postavi, pored Cile i mene, trebalo je da sviraju još dva nova člana. Iskreno da ti kažem, odmah sam video da to nekako „nije leglo“, jednostavno nije „kliknulo“... Isto kao i devojka ili žena, ne pasuje ti svaka. Tako je i sa tom nesuđenom postavom iz 1987. I prva i druga postava su bile stvarno kompaktne, zato smo i ostavili dva dobra albuma iza sebe, dok sa ovom trećom to stvarno nije bio slučaj. Možda sam i ja postavio neke visoke kriterijume, možda sam imao manje živaca, stvarno ne znam tačno - tek, bilo mi je jasno da ta postava neće zaživeti. Sada mi je malo žao zbog toga, trebalo je možda da budem strpljiviji, da sačekamo i vidimo šta će da se desi sa njom. Pa da izdamo i treći album, što da ne...

Postoji li uopšte ma kakav studijski materijal koji nikada niste objavili?

PROF. ČONTA: Ne. Pre svega, stvari i ideje kristalisale su se na probi. Ako neko od nas kaže „ma, batali to sranje“ - pesma je završavala u kanti za đubre. Ako nova stvar prođe na probi, sledilo je njeno izvođenje na koncertima. Ukoliko je masa prihvati, sledeći korak je eventualno mogao da bude snimanje demo snimka. Znači, na oba albuma našle su se samo najbolje stvari koje smo napisali, dok su ostale jednostavno završavale u košu još kao „radne verzije“.

Na nekim izborima u prvoj polovini devedesetih bio si kandidat na listi tadašnjeg DEPOS-a. Da li bi i danas bio u stanju da na izborima javno podržiš neku političku stranku, bilo ovde ili u Kanadi?

PROF. ČONTA: U Kanadi nikako. A ovde... Moji politički idealizmi su prošlost. Mnogo sam se razočarao u celokupnu političku scenu Srbije. Mislio sam da će ukidanjem jednopartijskog sistema najzad doći neki pravi ljudi na prava mesta. To se još uvek nije desilo. Sve partije previše liče jedna na drugu. Ako bih se ikada ponovo angažovao na političkoj sceni, taj „neko“ iza koga bih eventualno stao morao bi da bude okrenut Evropi, radu, poštenju, redu, pa i normalnoj muzici. A nikako prevarama, mitu, korupciji, kriminalu, turbo folku... Takvih još uvek nema.

Godine 1994. sa porodicom odselio si se u Kanadu. Kako ste se tamo snašli - familija, posao i tako to?

PROF. ČONTA: Redovni sam profesor na državnom koledžu, predajem baze podataka, i zaista volim taj posao. Često se događa da neki moj učenik na času, dok se šetam i gledam šta oni rade, nabasa na neku internet stranicu na kojoj se nalazi nešto o Patki i da me pozove da mi to pokaže... Moj trinaestogodišnji sin odnedavno svira bas gitaru, i stvarno veoma ceni to što sam ja nekada radio. Interesantno, njemu se Strah od monotonije više sviđa nego Plitka poezija... Ćerkica ima 7 godina i jedino voli da se igra, ona naravno nema pojma o svemu tome...

A nadaleko čuvena gospođa Mira koja „u lokalu jede samo šatobrijan“?

PROF. ČONTA: Hahahaha! Vidiš, kada sam pisao Gumenu stvar, odnosno Šta je zbližilo nas - pošto u to vreme pesma nikako nije mogla da se zove Gumena stvar, birao sam neko žensko ime koje nije dugačko i koje nema apsolutno nikakve veze sa mojim dotadašnjim devojkama...

Pa ti se lepo zalomilo...

PROF. ČONTA: Jeste, zalomilo se da mi se supruga baš tako zove!

Često ovo pitam sagovornike, pa nema razloga da budeš izuzetak: koja ti je najbolja / najdraža stvar koju si napisao, a koja najgora?

PROF. ČONTA: Uhhh... Jako teško pitanje... Najmilija mi je u svakom slučaju naša prva pesma, a to je Bela šljiva, mada je stvarno mnogo teško odlučiti se. Omiljena obrada mi je Homburg, mislim da sam to stvarno dobro otpevao. A najgluplja... Bila je jedna stvar koja se zvala No Mercy, otpala je sa prvog albuma. Rif i nije bio tako loš, ali mi jednostavno „nije legla“... Javnosti je nepoznata jer nikada nije objavljena. Ona možda čak i postoji u nekoj demo verziji.

Isto to, samo malo drugačije: koji ti je najbolji, a koji najgori koncert koji ste održali?

PROF. ČONTA: Kao najbolje izdvojio bih nekoliko - „Lapidarij“ u Zagrebu, u prvobitnoj postavi. Zatim na rukometnom stadionu u Novom Sadu, posle jednogodišnje zabrane nastupanja u našem gradu. Tu smo svirali u drugoj postavi. Na rukometnom stadionu na Kalemegdanu jula 1981. takođe je bilo stvarno izvanredno - izveli smo najpre ceo Strah od monotonije u cugu, publika nas je u čudu samo gledala, a onda smo krenuli sa starim pesmama i nastaje opšte ludilo. Uvek se rado setim i naših najranijih svirki po novosadskim srednjim školama. Spontano, anarhično, niko nas još uvek nije stopirao i sputavao prosto zato što još uvek nismo bili toliko poznati. A najneuspešniji koncert zapravo nije ni održan - trebalo je da sviramo u malom vojvođanskom mestu koje se zove Stanišić, a predgrupa su nam bili Crkveni pacovi. Gomila besnih meštana se okupila i krenula sa komentarima tipa „e pa neće nama ovi pankeri da kvare omladinu...“. Crkveni pacovi su odsvirali svoj repertoar, uz dobacivanja tipa „kad su im klinci ovakvi, kakvi li su tek i na šta liče oni matori?!“. Masa besna, sve naelektrisano, šorka već zakazana, murije naravno ni od korova... Onda je usledilo „taktičko povlačenje“ - Sreta i Cila su otišli i povadili neke osigurače iz pojačala, pa je krenulo foliranje „crkla nam oprema, izvinjavamo se ali nema ništa od našeg koncerta“, nešto na tu šemu. Potom smo svima lepo vratili pare... I spasili žive glave, hahaha...

Šta slušaš od muzike u poslednje vreme, pratiš li belosvetsku muzičku scenu?

PROF. ČONTA: Često gledam i dosta slušam različitu alternativu. A od britanskih grupa u poslednje vreme gledao sam Stranglers u novoj postavi, koji i nisu ostavili neki utisak na mene. Cure gledam kad god imam priliku za to, oni su mi zakon, fenomenalni u svakom pogledu.

Gde su sada ljudi koji su svirali u Patki? Šta rade, živi li su i zdravi?

PROF. ČONTA: Niko od njih ne svira. Sa Cilom sam se video, on prodaje... one... bakarne diskove za harmonizaciju magnetnog polja. Sav je u toj priči oko bioenergije. Za Boru čujem da je u Rusiji, da već dugo radi kao kuvar u Moskvi. Kažu da je sada jako debeo. Sreta šljaka sa ozvučenjem, a gitaru jako retko hvata u ruke. Bale se oženio po drugi put, dugo je bio u Americi, a sada živi u Italiji. Eto, on je izuzetak jer ponešto svira i pravi neku svoju muziku... Mare ima studio u Veterniku.

I za kraj: kako ti se dopala - naravno, ako ti se uopšte dopala - knjiga „Tragovima panka“ koju ti poslah pre par godina?

PROF. ČONTA: Stvarno vrlo lepo odrađena knjižica, i drago mi je što čujem da se dobro prodavala. Još jednom hvala, kao i za singl koji si mi tad poslao (Patkin pirat Demo 1979 - prim. aut.)!

Srećko V. Đorđević, avgust 2006.
Foto: Rade Pavlović

 

Diskografija (zvanična izdanja)

Biti ružan, pametan i mlad - singl (Jugoton, 1979)

Bolje da nosim kratku kosu - singl (Jugoton, 1980)

Plitka poezija - LP (Jugoton, 1980)

Bila je tako lijepa - singl (Jugoton, 1980)

Strah od monotonije - LP (Jugoton, 1981)

Pekinška patka - CD (Multimedia Records, 2006)