Zaboravljeno bratstvo

Sonja Višnjić Žižović

Si-Jatl, poznatiji kao poglavica Sijetl, rođen je oko 1786. godine, na ili blizu ostrva Blejk, u državi Vašington. Bio je pripadnik Sukvamiš plemena, ali se smatrao i pripadnikom plemena Duvamiš jer mu je majka bila ćerka poglavice tog plemena. Sijetl je bio svedok vremena u kome su Indijanci sve više gubili svoje dostojanstvo i kada se moglo nazreti njihovo gotovo potpuno istrebljenje. Indijancima iz oblasti Padžet Saunda (u kojoj su živela i plemena Sukvamiš i Duvamiš), a koja su već ratovala između sebe, dolazi i Beli čovek i počinje da potpuno menja njihov dotadašnji život, donoseći sa sobom vatreno oružje, alkohol, boginje od kojih su umrli milioni Indijanaca koji se nikada ranije nisu susreli sa tom bolešću. „Nenasilna“ politika „prosvećivanja“ nerazvijenih Indijanaca, ogledala se i u odvođenju indijanske dece uzrasta 4 do 18 godina u internate gde im je bilo zabranjeno da govore svojim maternjim (lutošid) jezikom i da neguju bilo koji svoj običaj. Pošto su deca bila odsutna iz plemena tokom zimskih meseci gubila su dodir sa svojom tradicijom pošto su se tokom zime ona obično podučavala u pripovedanju, pravljenju korpi i pevanju pesama. Ogorčeni Indijanci vode unapred odlučene bitke sa ljudima koji će prisvojiti njihovu zemlju i nazvati se Amerikancima. Pa dobro, nije sva zemlja bila prisvojena i osvojena nasilnim putem... Nakon dosta prolivene krvi, u znaku dobre volje, Amerikanci će Indijancima ponuditi „korektnu“ poslovnu ponudu nudeći im za dva miliona ari zemlje 150.000 dolara. Upravo tada poglavica Sijetl drži svoj dobro poznati govor iznoseći u njemu strepnje za opstanak ne samo svog naroda nego i doseljenika. Bio je to govor ne Indijanca već čoveka koji je za svog života video kako se svet menja i ide stramputicom a sve zbog ljudske neodgovornosti i nesvesnosti. Iako je netrpeljivost Indijanaca prema belcima trajala od samog početka, zapravo otkako je beli čovek posle srdačne dobrodošlice Indijanaca pokazao da se ne ponaša u skladu sa božanskim bićima, poglavica Sijetl je bio jedan od onih Indijanaca koji su se izdigli iznad rasne pripadnosti i koji je za života cenio zapadnjačku umešnost i tehnologiju. Uspostavio je dobre trgovačke odnose sa belcima, a sa nekima od njih ostvario čvrsta prijateljstva. Nakon pogibije sina u bici, prima hrišćanstvo i uzima kršteno ime Noa. Bori se za pravedno sprovođenje Ugovora po kome pripadnici njegovog plemena prodaju svoju zemlju i odlaze da žive u rezervatu, ali sa mogućnošću da kad god žele posećuju grobove svojih bližnjih. Obe strane su takođe potpisale da neće sprovoditi ubistvo iz osvete. Kasnije je Sijetla mučilo to što su doseljenici više verovali potpisanom dokumentu nego njegovoj reči. Iako je vremenom više postao poznat po svojoj diplomatiji nego vojnoj veštini, kao što smo mogli očekivati, zadnje godine života proveo je u ubeđivanju belaca da se pridržavaju svog dogovora, bezuspešno se žaleći agentima zaduženim za Indijance u rezervatima po pitanju neispunjenja potreba njegovog plemena. Na svom poslednjem potlaču 1862. godine dao je ono malo stvari što je posedovao: staru odeću, mokasine od konjske kože, jedne od magareće kože, udicu, džak od jute, konzerve, kutije, hranu i drangulije. Vreme je provodio u molitvi i u borbi za obezbeđivanje osnovnih potreba i prava za svoje sunarodnike u rezervatima. Uglavnom je nosio stare pantalone i košulju, a u posebnim prilikama ogrtač i cilindrični šešir. Umro je 7. juna 1866. godine u Sukvamiš rezervatu u luci Medison, u državi Vašington. Sahrani su prisustvovali brojni Indijanci ali i belci. Dovoljno ironično, po njemu je i današnji grad Sijetl dobio ime. Slova I.H.S. koja su mu urezana na nadgrobnom spomeniku stoje za latinski izraz „In hoc spiritus“ u značenju „Patio sam“.

Spomenik poglavici Sijetlu u Memfisu (SAD)

Nekad nam se čini da se od vremena u kome je živeo poglavica Sijetl nije mnogo toga promenilo. Ljudi se i dalje ubijaju, želja za moći ne jenjava, a nerazumevanje među narodima i religijama (koje, uzgred, sve propovedaju jedno isto) kao da je sve veće i teže za premostiti. Licemerje i otuđenost reklamiraju se milionima ljudi ispred malih ekrana... Čovek kao da nije odmakao ni jedan stepenik u svom razvoju, a ono što je usavršio je prikrivanje svojih slabosti i nesvesnosti – teror sprovodi isto koliko i ranije samo su mu metode suptilnije. Nismo ni svesni koliko nam se plasiraju vrednosti koje nas isključivo čine nezasitim potrošačima i podrivaju međusobnu otuđenost, počevši od reklame poznatog lanca brze hrane u čijem potpisu ponosna mama ostavlja poruku svojoj deci da danas ne kuva. Upravo u takvom vremenu, i gorućem kotlu, napori nekih ljudi da ukažu na greške i potrebu za promenom i vraćanju Prirodi čine nam se jalovim. Međutim, svet možda opstaje upravo zbog takvih ljudi – onih koji se ne plaše da se suprotstave besmislu i mraku i koji se trude da rade na sebi i svojim primerom možda nadahnu druge. A sigurno će biti onih koji će na prometnoj stanici, u bučnom tržnom centru, na ulici među šljaštećim reklamama zastati i oslušnuti nešto poput tihog odjeka nošenog vetrom koji im poručuje: „Da li me sada čujete?“

„... Šta god zadesi zemlju uskoro snađe sinove zemlje. Ovo znamo: zemlja ne pripada čoveku, već čovek pripada zemlji. Toliko znamo. Sve stvari su povezane poput krvi koja ujedinjuje jednu porodicu. Sve stvari su povezane... Čak i Beli čovek, čiji je Bog hodao i govorio sa njime kao prijatelj sa prijateljem, ne može da bude izuzet od slične sudbine. Možda smo nakon svega, braća. Videćemo...“