Moj drugar Goran

Nenad Stakić

Osvanulo je tmurno i teško jutro nad Limanom. Ustao sam i umio se gledajući u masno ogledalo. Hteo sam da popijem čašu mleka i odem da šetam, kupim novine... Ma malo da probauljam, bre!

Obuo sam svoje bele patike i krenuo. Počela je da pada sitna kiša, a onda je krenula velika i hladna.

Dok sam prolazio Limanom shvatio sam da živim u jednoj velikoj betonskoj džungli, nehumanoj...

Fuj! Liman! Da mu jebem mater!

Nebo je postalo modroplavo. Ušao sam u svoju omiljenu trafiku. Tu je radio Crnogorac sa ogromnom glavom.

Bio je ljubazan.

Uzeo sam malu konzervu svog omiljenog energetskog pića. Bio sam jako iscrpljen, dok mi se zlatna boja energo-pića slivala niz grlo otvorio sam stranu novina sa crnom hronikom.

Video sam dobro poznato lice. Moj komšija Goran uleteo je u banku sa nekim tipusom, upucao jednog lika unutra, pokupio pare i zbrisao. A evo ga sad, uhvaćen je i fotka mu je tu, u novinama.

Sećam se kako sam se rukovao sa njim pre pljačke i kako je mirno izašao iz svog ulaza.

Goran je išao samnom u mašinsku školu, bio je nezaposlan... hronično.

Često sam posmatrao kako šeta po livadi. Moj otac je govorio: „Vidi, eno ga onaj bilmez. Isti je ti...“

A Goran je odlazio tim kosim putem. Ko zna gde je išao.

Kada je prvi put dopao robije znao sam da je nešto gadno zabrljao.

Jednom mi je rekao kada sam ga video: „Tukli su me tri puta svaki dan... stalno...“

Seo je na klupu i provlačio prste kroz kosu. Crnu i masnu, vezanu u rep.

Znao sam da je bio u nevolji.

Jebena mašinska... Znam lika koji je išao samnom u smenu. Neki tipovi su ga ubili i bacili sa mosta u Bačkoj Palanci.

Većina mojih drugara bila je zakucana na margini, sjebana... tužna... otkinuta... pijana...

„Sve ono što si gledao u filmovima nije ništa“, govorio je glasno. „Ono je užas. Ta Sremska Mitrovica...“

2.

I tako je drug Goran izašao u novinama, jednom zauvek. Bes mi se skupio u stomaku.

Velik i gadan.

Koliko je samo dobrih ljudi koje znam tragično završilo.

Kako neko ko je bio ok može da orobi banku i upuca nekog... Neko sa tako dobrim glasom... i očima punim dobrote.

Kiša je padala po Limanu, betonskom grotlu koje gaji svoju decu u dosadi i dokolici...

Došlo mi je da polomim nešto, makar flašu...

Nebo je postajalo sve tamnije i tamnije...

Kao da je priroda urlikala...

Vratio sam se kući, u svoj dom bede i slave.

Razmišljao sam o svojoj generaciji, o svojim drugovima koji leže po kladionicama i ulici...

3.

Bilo je jutro. Šetao sam oko zgrade, čekajući da mi ortak dođe i da odemo da popijemo kafu.

Jedna mala prilika je šetala po ulici.

Bio je to njegov ćale. Mali lik koji je išao u prodavnicu.

Mogao sam da pretpostavim šta je u njegovom srcu.

A kada taj čovek dočeka sina iz zatvora, da li će to biti on ili odbačena olupina?