Razlozi za brigu – nekad i sad

Dušan Pajin

Pitanje opstanka naše planete može se posmatrati iz dva ugla. Iz ugla astrofizike (opstanak planete u astrofizičkom smislu) i iz ugla ekologije – kao pitanje opstanka života, odnosno bio-diverziteta (ili raznolikosti života) na planeti.

U jednoj od tema ovih Susreta, obuhvaćen je ovaj drugi smisao pitanja opstanka – pitanje opstanka Zemlje sa živim svetom kao posebnim odličjem, koje je izdvaja od ostalih planeta, kako sunčevog sistema, tako i šire.

Naime, iako ima mnogo ljudi koji veruju da su uspostavili kraću ili dužu komunikaciju sa – dobrim ili rđavim – vanzemaljcima, nekadašnja očekivanja da će vasionska istraživanja otkriti neki vid života u vasioni, jedva da postoje. Dakle, reklo bi se da je Zemlja – po tome – jedinstvena planeta. Ali...

Tokom poslednjih decenija postajalo je sve očiglednije da čovečanstvo zagađuje sredinu i iscrpljuje resurse i ugrožava i druge vrste, na takav način da sve više dovodi u pitanje i vlastitu budućnost i budućnost živog sveta na planeti – da u toj meri menja živi svet i uslove sredine, da će opstanak ljudi i živog sveta biti nepovratno ugrožen. Navešćemo Edvarda Vilsona, koga neki smatraju ekološkim pesimistom (u ekologiji takođe postoji podela na optimiste i pesimiste).

– Mnogi zemljini vitalni resursi su na izdisaju, njena atmosfera propada, a ljudska populacija je opasno uvećana. Prirodni ekosistemi... se nepovratno degradiraju. (...) Ugrožavajući globalnu sredinu i raznolikost života, mi razaramo podršku biosistema koji je suviše složen da bismo ga shvatili, a još je teže nadomestiti ga u predvidivoj budućnosti (...) Stešnjeno rastom populacije i ekonomskim pritiscima, čovečanstvo ulazi u tesnac jedinstven u dosadašnjoj istoriji. Da bi stiglo na onu stranu kroz taj tesnac, možda kroz pedeset ili sto godina, ono će morati da upotrebi mnogo više nauke i investicija da bi stabilizovalo globalnu životnu sredinu. Prema usaglašenom sudu eksperata, to se može postići samo zaustavljanjem rasta stanovništva i pronalaženjem mudrijeg korišćenja resursa nego što je ono koje imamo danas (Edward Wilson: Is Humanity Suicidal? – časop. Resurgence, broj 186 – Devon, England, 1997).

Sklad sveta

Zanimljivo je da se pojedini aspekti eko-filozofije i tumačenja opstanka čoveka i živog sveta javljaju i u starim filozofijama i epovima. Ovde ćemo se ograničiti na tri primera – iz Kine, Grčke i Indije.

Recikliranje i relativnost
– Čuang Ce

Kod Čuang Cea, nešto mlađeg Aristotelovog savremenika (u Kini – IV v. st. e.), nalazimo shvatanje koje će kasnije biti nazvano eko-filozofijom. U taoizmu se ne javljaju ekološki problemi, jer u to vreme nisu ni postojali – ali se artikuliše ekocentričko stanovište, koje je dobilo na aktuelnosti u našem vremenu, opterećenom ekološkim pitanjima. perspektivama.

Po njegovoj eko-filozofiji, recikliranje, ili preobražavanje je osnovna karakteristika živog i neživog sveta. U tom kontekstu se smrt i rađanje javljaju kao dve glavne karike u recikliranju. Epizoda (u gl. VI) počinje time što se učitelj Laj razboli, a njegov prijatelj Li dolazi da ga poseti i zatiče ženu i decu da plaču. – Š-š, tiše, nemojte remetiti proces preobražaja – kaže im on. I zatim naslonivši se na vrata kaže svom prijatelju koji kunja: – Kako je čudesan tvorac (tso-wu che)! Šta li će od tebe da načini kasnije? Možda jetru pacova, ili nožicu neke bube? (uzgred, tvorac ovde označava impersonalne snage prirode ili načelo taoa, tj. u taoističkoj filozofiji nije personalizovan – kao kasnije, u religiji taoizma). Na to mu bolesni Laj kaže.

– Kad vešt kovač kuje metal, pa metal skoči i kaže: „Hoću da budem samo čuveni mač mo-jeh“ kovač bi pomislio da je taj metal vrlo nepovoljan. Pa tako i ja – pošto sam jednom već imao ljudski oblik – ako bih sad rekao: „Neću da budem ništa drugo do čovek – ništa drugo do čovek“, tvorac bi me sigurno smatrao vrlo nepodobnom osobom. Stoga mislim o nebu i zemlji kao o velikoj peći-topionici, a o tvorcu kao o veštom kovaču. Gdegod da me uputi biće to u redu. Idem spokojno da otpočinem, a zatim ću se probuditi na nov uranak.

Zanimljivo je da u kontekstu eko-filozofije Čuang Ce dolazi i do ideje relativnosti vremena i prostora. Dakle, za razliku od Ajnštajna, ovo nije relativizam u fizičkom, nego u ekološkom kontekstu. Ekološka relativnost vremena i prostora javlja se kod Čuang Cea u sledećem značenju.

1) relativnost vremena u biološkom smislu znači da ne žive organizmi (sezonska biljka i viševekovno drvo) duže ili kraće – nego to tako izgleda iz ugla „neutralnog“ posmatrača-biologa, koji ih posmatra u odnosu na „objektivno“ (kalendarsko-fizičko) vreme. Organizmi žive u skladu sa vlastitim životnim ciklusom (duže i kraće su ovde „spoljašnja“ određenja u odnosu na datu vrstu).

2) U tom smislu (iz ugla biološkog vremena) oni ne stare „brze“ ili „sporije“ , nego u skladu sa životnim ciklusom (relativno u odnosu na njega). – Jutarnje pečurke ne znaju ništa o sutonu i zori, a letnji cvrčak ne zna ništa o proleću i jeseni. Oni su kratko-živeći. Južno od Č´ua postoji gusenica u čijem je životu pet stotina godina jedno proleće i pet stotina godina jesen. To su dugo-živeća bića. (gl. I)

3) Životni prostor, ili biološki prostor organizama (njihova životna sredina) takodje je relativan (u odnosu na veličinu organizma, životni stil itd.) – bunarska žaba, u odnosu na ptice selice... – Jo, gospodar Severnog mora je rekao: „O okeanu ne možeš raspravljati sa bunarskom žabom – ona je ograničena prostorom na kome živi. O ledu ne možeš govoriti nekom letnjem insektu – njegov život je ograničen sezonom“. (gl. XVII)

Taoistički ekocentrizam se najneposrednije ogleda u ideji da je čovek samo jedno od bića u velikoj zajednici (od deset hiljada) bića.

– Uporedi područje između četiri mora sa svim onim što je između neba i zemlje – ne liči li na mali mravinjak u ogromnoj močvari? Uporedi Srednje Kraljevstvo sa područjem između četiri mora – nije li kao sitno seme u velikom skladištu? Kad upoređujemo stvorenja, mi govorimo o njima brojeći deset hiljada – a čovek je samo jedan od njih. Mi govorimo o Devet Provincija u kojima su ljudi najbrojniji, pa ipak u celoj oblasti, gde žito i hrana uspevaju i brodovi i kola idu tamo i amo, čovek okupira samo jedan delić. U poređenju sa deset hiljada stvari, nije li on samo kao dlačica na telu konja? (gl. XVII).

Jedinstvo univerzuma
– Stoici, Grčka, III v. pre n. e.

Osnovni stav stoičke škole (koju je osnovao Zenon u Atini, 308 g. pre n.e.) u odnosu na prirodu, jeste da je ceo univerzum jedinstvena, živa celina. Pojedinačne stvari zauzimaju svoje mesto u toj celini određeno božanskom silom (logos spermatikos), shvaćenom panteistički. Ta sila je vitalni princip (Duh sveta) koji se iskazuje u mnoštvu pojava i procesa, kao uobličujuća sila vođena sveobuhvatnim proviđenjem (pronoia). Tako se univerzumu uspostavlja svrhovit racionalni red, koji je najviše načelo (nomos) sveta. to načelo ili sve–određujući „zakon“ se iskazuje kao neumitna nužnost (ananke), a u odnosu na čoveka kao sudbina (heimarmene).

Najviše pozvanje za stoike je spoznanje tog reda ili zakona nužnosti, a sve što se ljudima pojavljuje kao slučajno, jeste tako jer nisu u stanju da sagledaju veze i nužnost datog dešavanja (kaže Hrizip, 280–209 pre n. e.).

Zemlja i njen teret
– Mahabharata

Zanimljivo je da se pitanje opstanka zemlje (kojoj preti opasnost da potone u okean pod teretom namnoženih bića) po prvi put javlja u indijskom epu Mahabharata (oko 4. veka). Ovde ćemo pojednostaviti izvornu verziju (vidi Mahabharata, Svetovi, N. Sad, 2005, str. 324-6), za svrhe našeg izlaganja.

Mahabharata je džinovski ep, čiju okosnicu čini bratoubilački sukob dvaju plemena u staroj Indiji, ali je u taj osnovni „scenario“ utkano bezbroj drugih epizoda i sadržaja. Između ostalog, u sedmoj knjizi (Dronaparvan) u pogl 52-54, govori se tome kako je zemlja bila izložena opasnosti da potone pod teretom mnoštva bića, jer su sva bila besmrtna. Stoga praotac Brahma stvara smrt, koja treba da obezbedi ekološku ravnotežu, tj. da se rađanje poveže sa umiranjem i tako obezbedi životna sredina za novorođena bića, a zemlja ne propadne u okean, pod teretom.

U nešto kasnijim indijskim tekstovima, kao što je Višnu-purana (oko 10. v.), govori se o ekološkoj katastrofi u dva navrata. Jedna je potop, veoma sličan biblijskom potopu. Druga ekološka katastrofa je vezana za zemlju, koja je u jednom trenutku zaista i potonula u okean pod teretom mnoštva bića, ali zatim u pomoć priskače jedan od Višnuovih avatara (vepar Varaha), koji spašava zemlju. Ponavljanje ove teme u indijskoj tradiciji govori da je postojala svest o tome da zemlja može biti ugrožena samim rastom broja bića.

Ljudska populacija i opstanak planete

Čuang Ce, stoici i autori Mahabharate, bi se verovatno iznenadili, kada bi danas videli da čovečanstvo – u međuvremenu – kao da je stavilo van snage uravnotežujuće činioce na koje su se oni pozivali (kod Čuang Cea tao – kod stoika ananke-a u Mahabharati smrt).

Naime, procenjuje se da je početkom naše ere na zemlji živelo oko 300 miliona ljudi i da se broj nije bitno menjao u prvom milenijumu. Između 1750-1800 je prema procenama bilo između 800 miliona i milijardu ljudi, a 1930 oko 1,8 milijarde. 1950. je bilo oko 2,5 milijarde, sada ima oko 6 milijardi. Ako se zadrže sadašnji trendovi, računa se da će 2050. biti oko 10 milijardi ljudi.

1) Inače, znamo da je briga za planetu u savremenom kontekstu, ispoljena još 30-tih godina 20. veka. Tako Karl Jaspers – u svom delu Duhovna situacija našeg vremena (pisanom oko 1930.) – brine zbog rasta svetskog stanovništva i konstatuje da je oko 1800. godine bilo oko 800 miliona stanovnika na zemlji, a te 1930., milijardu i 800 miliona stanovnika. Znači, za 130 godina broj je porastao za milijardu, primećuje on. Danas nam Jaspersova zabrinutost izgleda bezazlena, ili smešna – ne zato što smo problem rešili, nego zato što brojka koja je njega brinula danas izgleda nedovoljna kao razlog za brigu iz ugla potonjih trendova. Naime, do te 1930. (tj. za ovih 70-tak godina) broj ljudi se uvećao za preko 4 milijardi. To znači, za praktično dvostruko kraće vreme (130:70) u odnosu na period koji je Jaspers imao u vidu, mi smo uspeli da ostvarimo četvorostruko uvećanje (1:4), u odnosu na tempo rasta od 1800–1930.

2) U to vreme, pre više od 70 godina (1930-3) ovim problemima – opstanka čovečanstva i planete – bavili su se u V. Britaniji, Dimitrije Mitrinović i grupa Nova Evropa.

Ekološki problemi su izričito osvešćeni u objavi grupe Nova Evropa, iz 1931. (pod naslovom Integracija Evrope), koju je sastavio Dimitrije Mitrinović

– Određeni problemi, kao što su populacioni, regionalno i rasno osipanje, rasipanje ili zloupotreba prirodnih i humanih resursa i genetike, ne smeju se više prepustiti slepoj sudbini. Došlo je vreme kad ljudska rasa ne samo može, nego i mora da preuzme inteligentnu kontrolu nad vlastitom sudbinom. Takva kontrola podrazumeva, do sad nečuvenu, saradnju kulturnih radnika iz različitih resora („Integration of Europe“, London 1931.)

Slične su i ideje iz Mitrinovićevih tekstova objavljenih u čas. New Britain Weekly, maj–juli 1933.).

– Ukoliko imperijalizam Nauke i diktatura Tehnologije ne budu suzbijeni i dovedeni u organsku i humanu funkciju, budućnost čovečanstva biće očajna...

– Naš svet je istorijski postao jedan svet. Mi otkrivamo da je naš svet zajedničko domaćinstvo jedne vrste. Organizacija i poštena deoba su neophodni i za našu duhovnu dobrobit i za naš materijalni opstanak

– Spoznaja Celine je neophodna. No, ta spoznaja Celine, njenih principa i sistema, ne može se razvrstati kao jedna od zasebnih funkcionalnih nauka...

3) U međuvremenu je stvorena i naučna strategija i izređale su se (pored ratova i epidemija) i mere ekološke i populacione politike, pa ipak, rezultati su slabi.

Možda zbog takvog toka stvari neki smatraju da je izlaz u generalnoj preorijentaciji pogleda na svet i pratećim akcijama – tj. u stvaranju ekoetike (bioetike, ili etike zemlje), konačnoj i potpunoj zamena antropocentrizma ekocentrizmom, a ne samo u vidu dopune.

U tom duhu Tomas Beri primećuje:

– Počinjemo da uviđamo da se razaranje koje se odvija ne može uspešno kritikovati iz ugla tradicionalne religijske i humanističke etike. Niti se sa njim može izaći na kraj iz perspektive industrijskog društva koje je do toga i dovelo (...) Naša etička tradicija ima odnos prema sucidu, homicidu i genocidu, ali ona potpuno zakazuje kad je suočena sa biocidom – ubijanjem živih sistema zemlje – kao i geocidom: razaranjem same zemlje (Berry, 1996).

Dakle, on (kao svojevremeno Jaspers ili Mitrinović) smatra da ni tradicionalna etika, ni tehnološka racionalnost (pragmatika) nisu dovoljne da se čovečanstvo pokrene u efektivnu akciju.

Ono što bi moglo da brine, jeste da već skoro 80 g. to znamo, tj. normativni zadatak na koji Beri poziva, već je obavljen, ali nema značajnih rezultata, koji bi nam dali za pravo da kažemo da je ta eko-etika i eko-filozofija postala efektivna i da je proces globalne degradacije, kao i rasta stanovništva, bar zaustavljen, ako ne i preokrenut.

Dodatnu zabrinutost može da izazove istorijska analogija koja se u vezi s tim nameće. Naime, mi imamo tradicionalna religijska, filozofska, antropocentrička etička učenja od kojih su neka stara dve ili više hiljada godina. Imamo i božje zapovesti i naloge razuma, pa ipak, do danas nisu zaustavljeni – ne samo ekocid, nego ni homicid, ni etnocid, ni ratovi i mirnodopska nasilja.

Neće li se slično ponoviti i sa bioetikom (ili eko-filozofijom) – mi znamo šta ne bi i šta bi trebalo činiti u domenu ekologije, ali možda ćemo i dalje činiti po starom, srljajući u sve veće nevolje.

 

BIBLIOGRAFIJA

Berry, T. (1996): Ethics and Ecology – predavanje – Harvard Seminar on Environmental Values, Harvard University, April 9, 1996.

Čuang Ce (2001): Leptirov san, Beograd.

Integration of Europe – The way to reconstitute the States of Europe as an organic society in a New World Order (1931) – proclamation of the New Europe Group, D. Mitrinovic et al. – London.

Jaspers, K. (1987): Duhovna situacija našeg vremena, KZ Novog Sada.

Mahabharata (2005), Svetovi, Novi Sad.

Mitrinović, D. (1990): Sabrana djela I-III, Svjetlost, Sarajevo.

Pajin, D. (2004): Antropocentrizam i ekocentrizam (I), u: Zlatna greda, br. 26, januar 2004.

Pajin, D. (2004) Antropocentrizam i ekocentrizam ( II), Zlatna greda br. 27–8, februar 2004.

Pajin, D. (2004) Nova Evropa i Dimitrije Mitrinović, Zlatna greda, br. 32–3, jun–jul 2004. N. Sad

Pajin, D. (2004) Put zmaja – rečnik taoizma, Draganić, Beograd, 2004

Wilson, Edward (1997): Is Humanity Suicidal? – u časop. Resurgence, broj 186 – Devon, England, 1997.