Poglavica bez plemena

Da li ste gledali domaći film „Poglavica bez plemena“, sa Zagorom u glavnoj ulozi? Niste?! E, pa onda izvolite pročitati šta o dotičnom ostvarenju kaže lično Zagor, gospodar Darkvuda... A to je u slučaju ovog ostvarenja Svetozar Ljubojević: režiser, scenarista, producent i tumač glavne uloge.

Kao prvo, otkud ti uopšte tako smela ideja da snimiš film o legendi poput Zagora?

LJUBA ZAGOR: Davnašnja mi je velika želja bila da „oživim“ tog strip junaka. Lično, mnogo bih više voleo da se neko setio da film o Zagoru uradi kvalitetno, sa ozbiljnom produkcijom, poznatim glumcima svetske klase... Npr. kao što su u Holivudu snimani filmovi o Betmenu, Supermenu, Spajdermenu i ostalim strip junacima koji su poznati i u Americi. Međutim, oni tamo veze blage nemaju kolika je Zagor legenda, a Italijanima – koji su ga izmislili – još nije palo na pamet da mu posvete neki film. I tako, doneo sam odluku da film mora da se uradi pošto-poto!

Pitanje koje se samo po sebi nameće: zašto baš Zagor, a ne recimo Komandant Mark, Kit Teler ili Veliki Blek?

LJUBA ZAGOR: Da, konkurencija je stvarno dosta jaka... Ali ja sam baš Zagora doživeo na jedan poseban način. Bio sam veliki ljubitelj i ostalih stripova, a posebno Velikog Bleka koji mi je bio omiljen dok sam bio klinac. Kako sam sazrevao, dosadilo mi je da gledam kako svojim čuvenim udarcem (koji je sinhronizovan sa „Tok!“) očas isprebija grupu od 20-30 „crvenih mundira“. Nerealan je to strip, brate... Prolazile su godine, postajao sam fan Dilan Doga, Marti Misterije, Alan Forda... Ali Zagor je bio tu od početka do kraja mog stripovanja. Uvek podjednako dobar, i nikad nije razočaravao.

Šta je uzrok činjenici da je film rađen relativo dugo za takvu vrstu ostvarenja?

LJUBA ZAGOR: Jeste rađen prilično dugo, ali recimo i to da je bilo svega petnaestak dana snimanja, koji su se razvukli u razdoblju od čitavih 5 meseci. Zašto? Ako uzmemo u obzir da cela ekipa koja je radila na filmu – od glumaca pa sve do tehnike – nije „podmazana“ ni sa jednim jedinim dinarom, onda je ustvari odlično što je film uopšte završen! Moralo se poštovati i slobodno vreme svakog pojedinca, strpljivo sačekati da ga on uskladi sa radom na filmu... Kad se to pomnoži sa brojem članova ekipe, na kraju daje izvanredan rezultat od godinu i po dana – od prve klape do premijere filma! Da smo imali ma kakav budžet, siguran sam da bi sve bilo završeno otprilike za 3 meseca. Snimali smo po šumama i ritovima u okolini Novog Sada, a filmsku ekipu sačinjavali su posvećeni amateri koji su vrlo ozbiljno shvatili svoj posao.

Pretpostavljam da je na snimanju bilo i dosta zanimljivih anegdota...

LJUBA ZAGOR: Bilo je par susreta sa šumskim šetačima koji su nas momentalno prepoznavali i sa smehom pozdravljali: „O, pa gde si, Zagor-te-nej?!“. Dešavale su se i povrede, a najžešće je bilo kada sam sebi dao zadatak da lijanom preletim preko neke močvarice u Kovilju. Skliznuo sam sa kanapa (imitacija lijane) koji sam prethodno okačio na drvo visine 7-8 metara, i upao u blato. Drugari su umirali od smeha, ali samo dok nisu ugledali moje ruke izguljene do mesa i potpuno krvave. Na svu sreću, prošao sam bez posledica i već posle desetak dana nastavili smo sa radom i ponovili scenu, ali sada koristeći i mozak...

Gde je film prikazivan i kakve su bile reakcije javnosti i publike?

LJUBA ZAGOR: Prikazivanje filma je počelo u Novom Sadu, što je i normalno. Zbog opšteg oduševljenja publike stavljen je na redovan repertoar Kulturnog centra, i tokom 7 dana prikazivan je po 2 puta dnevno. Zatim je usledio Beograd (Dom omladine i SKC), Zrenjanin, pa Niš. Na festivalu „treš“ filma u Varaždinu (Hrvatska) osvojio je nagradu, „Zlatnu motorku“, za najbolju akciju. Prikazan je i na Međunarodnom festivalu stripa u Zagrebu, gde su povodom nekih jubileja prisustvovali gotovo svi autori i crtači Zagora, na čelu sa Bonelijem mlađim. Kolege iz organizacije festivala nisu se udostojile ni da me obaveste o projekciji, a kamoli da me pozovu tamo, uz obrazloženje da u budžetu nemaju 40 ili 50 evra koliko bi koštali moji putni troškovi. Onda sam se malo našalio sa njima, pa sam im par dana ranije zabranio projekciju (koja je već odavno bila najavljena u trodnevnom programu); na kraju je moje meko srce reklo da ipak treba da im dozvolim tu projekciju, ali sat vremena pred početak iste.

Da li si zadovoljan postignutim „uspehom“? Planiraš li još neke slične projekte u budućnosti?

LJUBA ZAGOR: Naravno da sam zadovoljan uspehom! Mnogi ljudi koji se školuju za te stvari nekada ne postignu ni deo uspeha koji smo mi postigli. To mi je dalo podstrek da nastavim u ovom smeru, pa sam radio spotove za neke novosadske muzičare. Od njih bih izdvojio grupu Drum n Zez koju ste gledali na „Beoviziji“, kao i Lee Mena. Što se filma tiče, već imam u pripremi nekoliko scenarija koji bi trebalo da budu urađeni profesionalnije od „Poglavice bez plemena“; a to već zahteva neki budžet. Neće biti slični po tematici, dakle nije u pitanju nikakav strip junak, mada su takođe u „underground“ fazonu. Voleo bih da jednoga dana uradimo i film „Zagor 2“, ali da to bude baš onako... Svetski, a naše!

Nažalost, današnja deca su osuđena da odrastaju kao konzumenti najrazličitijeg bezvrednog đubreta. Može li u njima neumoran borac za pravdu i romantični junak, poput Zagora, da pobudi ma kakve emocije ili interesovanje?

LJUBA ZAGOR: Ako taj „junak“ dolazi iz neke tamo „Grand parade“, onda sigurno može... Šalim se, naravno! Mislim da nažalost samo retki danas dospevaju do nekih pravih vrednosti, a to je na nivou države vrlo mali postotak ljudi. Međutim, to je već „filozofija“ – šta je zapravo prava vrednost. Današnjoj omladini vrednost sigurno ne predstavljaju iste stvari kao i nama, a strip... Posebno im strip nije nikakva vrednost, u to sam ubeđen! Konkretno, mislim da 99% današnjih klinaca nije ni čulo za Zagora. Roditelji bi svakako trebalo da ih usmere i „upute“... Ali neki ni sami ne znaju na šta, a neki „nemaju vremena“ za bavljenje sopstvenom decom.

Pratiš li domaću i svetsku produkciju niskobudžetnih filmova? Imaš li neki omiljeni naslov, autora...?

LJUBA ZAGOR: Što se tiče domaće produkcije, to jednostavno ne može da se prati. Jer ne radi se nešto preterano mnogo, a i većina stvari koje ugledaju svetlost dana jesu obične smaračine koje ničim ne zaslužuju da im u današnjem brzom svetu pokloniš svoje dragoceno vreme. To mogu da prate samo ljudi koji su u tom poslu, čisto radi nekog poređenja ili kritike. No, ako se pojavi nešto kvalitetno – to „ispliva“ na površinu, pročuje se, a gledaoci takvom delu poklanjaju svoju pažnju. Svetska tzv. „low budget“ produkcija taj „niski budžet“ nosi isključivo u imenu. Na tim projektima radi se vrhunskom opremom, angažuju se gomile ljudi, a sve to pokrivaju budžeti sa kojima bih npr. ja mogao da snimim 10 dugometražnih nastavaka Zagora. I još bih za te pare uklopio da se kroz film prošeta i Pera Detlić pride, što bi verovatno predstavljalo najskuplju stavku u celom poslu.

Poruka za čitaoce „Libera“ od Duha sa sekirom...

LJUBA ZAGOR: Šta ja znam, smatram da nisam baš merodavan da bilo kome ma šta poručujem… Ni meni baš ne cvetaju ruže, moraću još puno da se borim da bih dospeo na neki proplanak, sagledao celokupnu situaciju, izvukao neku suštinu i mogao da kažem: „Ljudi, radite ovako ili onako, a treba da me poslušate jer imam iskustva u tome“. Dotle mogu da vam kažem samo ovo: budite umereni, lepi, zdravi i debeli!

Srećko V. Đorđević