Tetovirani mozak

(Tabes production, 2008)

Filmska fikcija je jedno od umetničkih sredstava, prikladnih za prikazivanje povezanosti ljudskog duha, tela i sveta. Ako je film posrednik između gledaoca i stvarnosti koju pokušava da obuhvati, autorsko ostvarenje Milana Batesa „Tetovirani mozak“ uvodi ovu definiciju u aktuelnu realnost srpskog društva.

Kamera autora donosi očiglednost anarhije vrednosti pojedinca i njihove potrage za psihičkom tačkom oslonca u sebi i u društvu koje je izgubilo verodostojnost. U kolažnoj kompoziciji ovog filma, njegovi junaci i autor lično tragaju za opštim zakonima sveta koji nas okružuje kao i za emocionalnim vezama koje se sa njim mogu uspostaviti. Osnovni odraz narativne teme predstavljaju scene iz autorovog životnog okruženja koje kao deliće mozaika organizuje oko sekvenci vanvremenskih geometrijskih oblika koji se stereotipno ponavljaju. Akteri filma različitog uzrasta, obrazovanja i afiniteta, smešteni svako u svojoj „kockici“ mozaika filmske priče, unutar nje i artikulišu sopstveni identitet.

Na drugoj ravni naracije filma vidimo da je autor montažnim postupkom koji podseća na tvorenje spota oblikovao filmsku realnost u kojoj je realno vreme razbijeno, a gledalac suočen sa vanvremenim, unutrašnjim osećajnim bićem svakog učesnika. Znajući da je svaki pojedinac tek rezultat svojih relacija sa drugima, istovremeno posmatramo i stvarni psihički život filmskih protagonista u dimenziji usamljenosti i društvene anomije.

Junaci ovog filma zaista podsećaju na realno vreme u kojem živimo. Njihova afektivna naglašenost, neskladnost, odsustvo izraza intimnosti, isprazne maske autoriteta, neprijatna glasnost, odnos prema duhovnosti, nezainteresovanost za osećaje drugog su samo neki od prikazanih lica društvene anomije. Biti u prisustvu drugih a druge ne videti, ne čuti i ne osećati i jeste karakteristika vremena u kom živimo.

U konačnoj organizaciji događaja unutrašnjeg života likova filma reditelj ih, a time i posmatrače, suočava sa njihovom infantilnom pozicijom i više, sa intenzivitetom simbola večnog poretka – geometrijskih oblika. Ovaj odnos idejno i „nosi“ estetičko filmski simbolizam „Tetoviranog mozga“. Njegovu osnovnu ideju, stoga možemo pratiti ne samo na nivou onog što je u filmu prikazano već i na nivou odsustva zrelih psihičkih sadržaja. Intelekt i osećajnost su u ovom smislu tek naglašeni, a možda pre na nivou međuodnosa crno-belih i kolornih scena koje psihološki i odgovaraju razumu odnosno emociji.

Filmska realnost „Tetoviranog mozga“ iznenađuje svojim svojevrsnim psihoterapijskim potencijalom. U tom smislu značajan je zahtev misaonog angažovanja koje film postavlja pred gledaoca. Dedukcije, analogije i kontrasti koje pratimo u filmu podstiču i sud realnosti gledaoca. Sa druge strane, autor nas suočava sa sadržajima pasivnih infantilnih životnih pozicija i podstiče njihovo pojavljivanje u svesti gledaoca. Istovremeno, ova gorka i humoristična transformacija naše stvarnosti i nas u njoj podseća na činjenicu da se bez zrelog emotivnog odnosa prema sebi, drugima i večnosti ne možemo suočiti i sa prazninom i sa punoćom života. Kao takav, sa pozicije gledaoca ovaj film postaje jedan od načina zrelog izlaska iz sebe samih u susret svetu.

Dr Lidija Ćuk - Jovanović