Predrag Petrović

* pisac o piscu, i slikar o slikaru, i pisac o slikaru, a slikar o piscu... i tako unedogled.

* (Uzaludana borba protiv nepoznatosti)

za novu knjigu Predraga Petrovića (u daljem tekstu PP)

Predrag Petrović je rođen te i te godine XX veka, od oca i majke, u tom i tom malom mestu te i takve tadašnje države koja se nekad tako zvala a sad se zove nekako drugačije... Nije sam sebi birao ni ime ni prezime, ali se ponosi njime.

Pitanje je da li PP uopšte i postoji kao takav, ili uopšte ne postoji kao jedinka humanoidnog porekla , ili organizovan organizam sastavljen od mnogo, mnogo raznolikih ćelija koje se svakodnevno menjaju, umiru i samo-obnavljaju. Pa kad se sve te ćelije menjaju, onda se i PP menja. Tako da onaj PP od juče, nije isti PP od danas. A kakav će biti sutra, to ni Bog sveti ne bi znao.

Pitanje je da li i država postoji, jer ako se menjaju ćelije, ljudski organizmi, tako se menja i država. Sve je to lepo i tačno kad se stavi na beli papir, samo ljudi pročitaju i posle sasvim zaborave. Zato je PP odlučio da radi skromno i anonimno, da bude skromni i anonimni junak za koga niko nikad nije čuo. Jedino tako će ga (možda!) neko zapamtiti. Jer ljudski vek je vrlo kratak, a ljudi ne pamte ni Homera, ni Kafku, ni Orvela, ni__________ ni_________ ni__________(upisati po želji omiljene ili omražene pisce) pa onda, što bi neko pamtio nevažnog PP-a?!

Već su se neki zlobnici od ranije samoorganizovali (Kad pre?! Može im se, gadovima, kad imaju para i uticaja na svim važnim mestima) i udružili, i rade na tome da se PP što pre zaboravi, da mu se knjige ne štampaju, a i kad se, i ako se štampaju, da se podele besplatno nepismenima koji onda iste ne čitaju jer su nepismeni, već ih daju svojoj nepismenoj deci koja prave papirne aviončiće, ili ih koriste za potpalu peći u zimskom periodu. Pre toga, margine svesrdno iskoriste za upisivanje rezultata kad igraju tablić ili jamb.

Sa željom, možda uzaludnom, da se koliko toliko probije iz tmine nepoznatosti, PP i dalje nastavlja da piše sve što mu padne na pamet, u nadi da će to neko i pročitati. Međutim, kad vidi kakva su vremena došla, PP bi radije ostao u trajnoj tami nepoznatosti, jer je tako najsigurniji i najbezbedniji.

U cilju toga, PP se lično skoro nikad i ne pojavljuje u javnosti, osim kad se pojavljuje maskiran do neprepoznatljivosti. O sebi uvek daje netačne podatke, tako da niko ne bude siguran ko je PP i šta on hoće, ili pak, neće.

Jednog dana, PP je odlučio da se što više pojavljuje i da uspešno dominira, ali to mu je dosadilo posle nekoliko godina. Niko nije tačno obavešten (jer PP nikoga ne obaveštava) dokle će to da traje. Poverljivi izvori tvrde da bi PP rado nastupao bilo gde, samo da mu obezbede putne troškove (železnicom) i užinu.

Drugi pak, poverljivi izvori drugih domaćih, a bogami i drugih stranih, provenijencija, tvrde suprotno, i kažu da je PP zagonetna ličnost, da se krije iako ništa nije kriv, i da je nekad radio za državne organe, da je ostavio posao i hteo da ode na pusto ostrvo, ali da nije imao novca za avio kartu. Da je radio besplatno više puta i da je zadovoljan koliko god mu daju. Da je tunama sekao glave u fabrici za preradu ribe, da je radio kao telegrafista na luksuznom brodu za krstarenje, da je možda radio i neke ilegalne poslove ispod žita, i ko te pita šta još sve nije radio! Da je, kao vojni rezervista, istovarivao bombe u Mrsaću kod Kraljeva, da je kopao vodovod u Postojni za vreme služenja redovnog obaveznog vojnog roka. Kažu da je radio svašta. Drugi kažu, da je sve to izmišljeno, da nije radio baš ništa, nego da je bio fin, onako, boemski ležeran, i nadasve obrazovan i kulturan, ali hitar i okretan, i da je radio samo legalne poslove. Treći kažu, da ne veruju da PP ima ma i jedan jedini dan radnog staža, da nema ni radnu knjižicu, i da nema nikakvog radnog iskustva. Da nema ni biografiju ni moderni SI-VI. Četvrti kažu, da nikad nije zadovoljan i da uvek hoće još, i još. Da je dosadan, da smeta i ometa, da se pravi mnogo fin, a da je u stvari pokvaren i vulgaran. Da voli mnogo da priča, da se ne krije, da se švrćka gde god hoće i da je slatkorečiv i da olako troši novac i čašćava i one koji ga nikad nisu častili. Opet, neki kažu da je po prirodi štedljiv, da puši kutiju cigareta po dve nedelje, da ne čašćava nikad nikog, da jednu novčanicu od 1.000 dinara drži u džepu sve dok mu supruzi ne dođe rođendan i onda mora da rasitni da bi joj kupio nešto. Međutim, sve je to neprovereno, i samo bi lakoverni, i malčice nepromišljeni ljudi, olako poverovali u takve budalaste, proizvoljne ili izmišljene glasine. PP zna sve to, on je poznavalac ljudi i žena, i čita ih lako kao beletrističku knjigu. Sto ljudi, sto ćudi, sto knjiga, sto briga.

PP ima rukopisno svojeručno napisano lepim krasnopisom mnogo knjiga koje pomalo ljubomorno čuva u zaključanoj, tajnoj fijoci. Zna da mu ih niko neće objaviti sve odjednom, da su ljudi zavidni, i baš zato ih daje na kašičicu, kao jak starinski, proveren i isproban narodni lek koji od pamtiveka leči više boljki odjedared.

PP uvek ima nekoliko brojeva mobilnih telefona koji nikad nisu dostupni, a i kad jesu, niko nikad nije siguran da mu se javlja baš sam originalni PP, jer većina telefona ne prenose živu sliku nego samo živi zvuk . U suprotnom, zvali bi se televizorofoni. Tehnologija, dobrano uznapredovala, već je odavno odvažno osvojena, samo se (uzalud?) očekuje da PP ode negde daleko, mnogo mnooogo daleko, gde ga niko neće pozvati ni glasom, a kamoli telefonom, pa ni mobilnim telefonom (skup je roming) Verujte, i to će doći. Sve će doći, sve će proći. Verujte. Ima nade za PP-a. Uopšte uzev, ima nade. Nadajmo se.

Knjige:

• „Nezgodnost“ (Liber, 2008.)