Žil Dove

Problem organizacije

Prvo izdanje: Jean Barrot, Eclipse and Re-emergence of the Communist Movement, Detroit, Black & Red Press, 1974.
Srpskohrvatsko izdanje: Žil Dove, Pomračenje i obnova komunističkog pokreta, Liber - CLS, Beograd, 2006. (u pripremi)
Prevod: Aleksa Golijanin.

Ultralevičarske ideje su proizvod praktičnog iskustva (uglavnom radničkih borbi u Nemačkoj) i teoretske kritike (kritike lenjinizma). Glavni revolucionarni problem za Lenjina je bio stvaranje "rukovodstva" sposobnog da radnike povede u pobedu. Kada su ultralevičari pokušali da teoretski objasne uspon fabričkih organizacija u Nemačkoj, rekli su da radničkoj klasi nije potrebna partija da bi bila revolucionarna. Revoluciju će izvesti mase radnika organizovanih u radničke savete, a ne proletarijat "predvođen" profesionalnim revolucionarima. Komunistička radnička partija Nemačke (KAPD), čiju je aktivnost teoretski izrazio Gorter u svom "Odgovoru Lenjinu", videla je sebe kao avangardu čiji je zadatak bio da prosvetli mase, a ne da ih predvodi, kao što je to bilo u Lenjinovoj teoriji. Mnogi ultralevičari su odbacili čak i taj koncept, suprotstavljajući se dvostrukom postojanju fabričkih organizacija i partije: revolucionari ne smeju da se organizuju u telo odvojeno od masa. Godine 1920, ta rasprava je dovela do stvaranja AAUD-E (Generalni radnička unija Nemačke – Jedinstvena organizacija), koja je došla u sukob sa AAUD (Generalna radnička unija Nemačke) pod kontrolom KAPD (Komunistička radnička partija Nemačke). Većina ultralevičarskih grupa je usvojila isti stav kao AAUD-E. U Francuskoj, ICO predstavlja aktivnost zasnovanu na istom principu: svaka revolucionarna organizacija koja postoji uporedo sa organima koje su stvorili sami radnici i pokušava da razvije sveobuhvatnu teoriju i političku liniju, na kraju će uvek pokušati da predvodi radnike. Zato revolucionari ne smeju da se organizuju izvan organa koje su "spontano" stvorili radnici: oni samo razmenjuju i cirkulišu informacije i uspostavljaju kontakt s drugim revolucionarima; oni nikada ne pokušavaju da definišu neku opštu teoriju ili strategiju.

Da bi se taj stav razumeo, treba se vratiti na lenjinizam. Lenjinistička teorija partije počiva na razlici koja se može pronaći kod svih velikih socijalističkih mislilaca tog perioda: "radnički pokret" i "socijalizam" (revolucionarne ideje, doktrina, naučni socijalizam, marksizam, itd. – to se moglo nazvati raznim imenima) jesu dve suštinski različite i odvojene stvari. S jedne strane, postoje radnici i njihove svakodnevne borbe; s druge strane, tu su revolucionari. Lenjin se nadovezuje s tvrdnjom da se revolucionarne ideje moraju "uvesti" u radničku klasu. Radnički pokret i revolucionarni pokret su odvojeni jedan od drugog; oni moraju biti ujedinjeni kroz rukovodstvo revolucionara nad radnicima. Zato revolucionari moraju da se organizuju i utiču na radničku klasu "spolja". Izgledalo je da Lenjinova analiza, koja je revolucionare smeštala izvan radničkog pokreta, počiva na činjenicama: izgledalo je da revolucionari žive u potpuno drugačijem svetu od radnika. Ipak, Lenjin u tome ne vidi iluziju. Marksova analiza i njegov naučni socijalizam u celini, nisu proizvod "burožaskih intelektualaca", već klasne borbe na svim nivoima u uslovima kapitalizma. "Socijalizam" je izraz klasne borbe proletarijata. Njega su razvili "buržoaski intelektualci" (i visoko obrazovani radnici: J. Dietzgen) zato što su samo revolucionari koji su dolazili iz buržoazije bili u stanju da ga razviju; ali, on je bio proizvod klasne borbe.

Revolucionarni pokret, dinamika koja vodi ka komunizmu, jeste posledica kapitalizma. Razmotrimo Marksov koncept partije. Reč partija se često javlja u Marksovim spisima. Treba da napravimo razliku između Marksovog principijelnog stava po tom pitanju i njegove analize mnogih aspekata radničkog pokreta njegovog vremena. Mnoge od tih analiza bile su pogrešne (na primer, njegovo viđenje budućnosti sindikalizma). Osim toga, nemoguće je pronaći tekst u kojem je Marks sumirao svoje ideje o partiji, osim određenog broja raštrkanih zapažanja i komentara. Ipak, verujemo da se iz svih tih tekstova može izvući neki opšti stav. Sâmo kapitalističko društvo proizvodi komunističku partiju, koja je samo organizacija objektivnog pokreta (to podrazumeva da je koncept "socijalističke svesti" kod Kauckog i Lenjina, koja se mora "doneti" radničkoj klasi, lišen svakog smisla) i koja društvo gura ka komunizmu (uskoro ćemo razmotriti šta je to komunizam ili makar šta nije). Borba proletarijata se razvija u različitim oblicima. Lenjin je video samo reformistički proletarijat i rekao da nešto mora biti učinjeno (mora se uvesti "socijalistička" svest) da bi se on pretvorio u revolucionarni proletarijat. Tako je Lenjin pokazao potpuno nerazumevanje klasne borbe. U nerevolucionarnom periodu proletarijat ne može da promeni kapitalističke proizvodne odnose. On zato pokušava da promeni kapitalističke distributivne odnose kroz zahtev za većim nadnicama. Naravno, radnici "ne znaju" da tražeći veće nadnice menjaju distributivne odnose. Ipak, oni "nesvesno" pokušavaju da utiču na kapitalistički sistem. Kaucki i Lenjin ne vide proces, revolucionarni pokret koji je stvorio kapitalizam; oni vide samo jedan njegov aspekt. Teorija klasne svesti Kauckog i Lenjina prekida taj proces i uzima u obzir samo jedan njegov prolazni aspekt: po njima, proletarijat "oslonjen samo na svoje resurse" može biti samo reformistički, dok revolucionari ostaju izvan radničkog pokreta. Ali, činjenica je da revolucionari i njihove ideje i teorije nastaju u radničkim borbama.

U nerevolucionarnom periodu, revolucionarni radnici, izolovani u svojim fabrikama, čine sve što mogu da bi razotkrili pravu prirodu kapitalizma i institucija koje ga podržavaju (sindikata, "radničkih" partija). U tome obično imaju malo uspeha, što je sasvim normalno. I tu su revolucionari (radnici i ne-radnici), koji čitaju i pišu, trudeći se da izlože kritiku sistema u celini. U tome obično imaju malo uspeha, što je takođe sasvim normalno. Tu podelu je proizveo kapitalizam: jedna od karakteristika kapitalističkog društva je ta podela na manuelni i intelektualni rad. Ta podela postoji u svim sferama društva; ona postoji i u revolucionarnom pokretu. Bilo bi idealistički očekivati da revolucionarni pokret bude "čist", kao da nije proizvod našeg društva. Revolucionarni pokret u uslovima kapitalizma, to jest, komunizam, nužno nosi žig kapitalizma.

Samo potpuni uspeh revolucije može da uništi tu podelu. Do tada, moramo se boriti protiv nje; ona obeležava naš pokret, kao što obeležava ostatak društva. Mnogi revolucionari neminovno nisu mnogo naklonjeni čitanju i zainteresovani za teoriju. To je činjenica, prolazna činejnica. Ali, "revolucionarni radnici" i "revolucionarni teoretičari" su dva aspekta istog procesa. Pogrešno je tvrditi da "teoretičari" treba da vode "radnike". Ali, isto tako je pogrešno tvrditi, kao što tvrdi ICO, da je kolektivno organizovana teorija opasna, zato što će voditi ka uspostavljanju rukovodstva nad radnicima. ICO prosto zauzima stav simetričan Lenjinovom. Revolucionarni proces je organski proces; iako njegove komponente mogu biti neko vreme odvojene jedne od drugih, pojava svake revolucionarne situacije (ili čak pseudorevolucionarne) pokazuje duboko jedinstvo različitih elemenata revolucionarnog pokreta.

šta se događalo maja 1968, u radničko-studentskim akcionim komitetima, u centru Censier u Parizu? Neki (ultralevičarski) komunisti, koji su pre tih događaja uglavnom bili posvećeni teoriji, radili su sa manjinom revolucionarnih radnika. Pre maja 1968 (i od tada) oni su bili odvojeni od radnika isto koliko je svaki radnik odvojen od ostalih radnika u "normalnom", nerevolucionarnom stanju kapitalističkog društva. Marks nije bio odvojen od radnika dok je pisao Kapital, niti dok je radio u Komunističkoj ligi ili Internacionali. Dok je radio u tim organizacijama on nije osećao ni potrebu (kao Lenjin), niti strah (kao ICO) od toga da postane vođa radnika.

Smatramo da Marksovo shvatanje partije ima barem jednu vrlinu. Marksovo shvatanje partije kao istorijskog proizvoda kapitalističkog društva, koji poprima razne oblike u zavisnosti od stadijuma i razvoja tog društva, pomaže nam da prevaziđemo dilemu: potreba za partijom/ strah od partije. Komunistička partija je spontana (to jest, potpuno određena društvenom evolucijom) organizacija revolucionarnog pokreta koji je stvorio kapitalizam. Partija je spontani potomak, rođen iz istorijskog tla modernog društva. I volja za "stvaranjem" partije i strah od nje su iluzije. Nju nije potrebno ni stvarati, niti ne stvarati: ona je samo istorijski proizvod. Zato revolucionari nemaju ni potrebu, niti strah od toga da je stvaraju.

Lenjin je imao jednu teoriju partije. Marks je imao drugu, potpuno drugačiju od Lenjinove. Lenjinova teorija je bila jedan od elemenata poraza ruske revolucije. Ultralevičari su odbijali sve teorije partije kao opasne i kontrarevolucionarne. Ipak, Lenjinova teorija partije nije bila u korenu poraza ruske revolucije. Lenjinova teorija je samo odnela prevagu, zato što ruska revolcija nije uspela iz mnogo drugih razloga (najviše zbog izostanka revolucije na Zapadu). Ne smeju se odbaciti sve teorije partije zato što je jedna od njih (Lenjinova) bila instrument kontrarevolucije. Na žalost, ultralevičari samo usvajaju stav koji je potpuna suprotnost Lenjinovom. Lenjin je želeo da izgradi partiju; ultralevičatri odbijaju da izgrade bilo kakvu. Ultralevičari tako daju drugačiji odgovor na isto lažno pitanje: za ili protiv izgradnje partije. Ultralevičari ostaju na istom terenu kao i Lenjin. Nasuprot njima, mi ne želimo da samo izokrenemo Lenjinovo stanovište; mi sve to odbacujemo.

Moderne lenjinističke grupe (na primer, trockisti) pokušavaju da organizuju radnike. Moderne ultralevičarske grupe (na primer, ICO) samo cirkulišu informacije, ne pokušavajući da usvoje kolektivni stav o nekom problemu. Nasuprot tome, mi verujemo u nužnost formulisanja teoretske kritike postojećeg društva. Takva kritika podrazumeva kolektivni rad. Smatramo i da svaka stalna grupa revolucionarnih radnika mora da pronađe teoretsku osnovu za svoje delovanje. Teoretsko razjašnjavanje je element i neophodni uslov praktičnog jedinstva.