Johan Most

Religijska kuga

Prvo izdanje: Johann Most, Die Gottespest, 1883.
Srpskohrvatsko izdanje: Johan Most, Religijska kuga i drugi spisi (str. 9-27), Liber - CLS, Beograd, 2005.
Prevod: Socijalistička đačka grupa "Oslobođenje" (1911).

Od svih duševnih bolesti koje su se sistematski uvukle u čovečji mozak, religijska kuga svakako je najstrašnija.

Kako sve ima svoju istoriju, tako ni ova zaraza nije bez svoje; samo je zaista velika šteta što njeno izlaganje neće biti baš najprijatnije.

Stari Zevs i Jupiter su bili vrlo pristojne ličnosti, da kažemo, čak dosta produhovljene, u poređenju sa “svetom Trojicom”, potomcima rodoslovnog stabla dobroga Boga, koji nimalo ne zaostaju za prvima po svireposti i brutalnosti.

Uostalom, nećemo da traćimo svoje vreme uzalud na penzionisane i zbačene bogove, jer oni sada više ne prouzrokuju nikakvu štetu, naprotiv, beskompromisno ćemo kritikovati tvorce kiše i lepog vremena i teroriste pakla.

Hrišćani imaju Trojicu, dok su se njihovi preci Jevreji zadovoljavali samo jednim božanstvom; a oni zajedno čine vrlo zabavno društvo. Stari i Novi zavet su za njih izvor svekolike mudrosti. A, ako neko hoće da upozna ove svete spise i da im se slatko nasmeje, treba i da ih pročita.

Ispitajmo, čisto istorijski, ova božanstva i videćemo da je to sasvim dovoljno da dobijemo sliku celine. Evo, dakle, te priče ukratko:

U početku bog stvori nebo i Zemlju. On se prvobitno nalazio usred ništavila, i zbilja je bila žalosna situacija za jedno božanstvo da tu čami. I, kako njegova zabava beše da stvara svetove ni od čega, on stvori nebo i Zemlju, kao što mađioničar vadi jaja ili talire iz rukava. Docnije stvori i Sunce, i Mesec i zvezde.

Neki jeretici, koji se zovu astronomi, odavno su dokazali da Zemlja nije, niti je ikada bila, centar vasione, kao i da nije postala pre Sunca oko koga se okreće. Već uveliko svaki školarac zna da je Sunce zvezda, da je Zemlja jedan od njegovih satelita, a da je Mesec i Zemljin i Sunčev pratilac. On takođe zna da Zemlja u vasioni ne igra neku važnu ulogu, budući da je samo zrnce prašine u prostoru.

Ali, zašto bi se Bog zamarao astronomijom? On radi šta hoće i ruga se nauci i logici. Zbog toga je prvo stvorio Zemlju, zatim svetlost, pa tek onda Sunce. I Hotentot sigurno zna da svetlost bez Sunca ne može da postoji, ali bog – hm – bog nije Hotentot.

Pogledajmo dalje: do ove tačke “stvaranje” beše sasvim uspešno, ali kao da je nešto nedostajalo – sve stvari su delovale pomalo beživotno. Tvorac je, pak, želeo da se zabavlja, pa konačno stvori čoveka. Samo sada je odstupio od metode koju je prethodno primenjivao. Umesto da ovo obavi pomoću proste zapovesti “neka bude...”, on se dade na posao: prvo uze parče ilovače, i načini od nje “po svome liku” čoveka i udahnu u njega svoj dah. Kako je bog svemoguć, pravedan, dobar, jednom rečju sušta savršenost, uvide da je usamljenom Adamu (tako beše nazvao svoj proizvod) vreme strašno dugo i (možda prisećajući se kako njemu samom beše u ništavilu) stvori mu ženu – divnu Evu. Jamačno mu iskustvo beše pokazalo da je za jednog boga takav rad – da gnječi ilovaču – dosta nečist, pa zbog toga sada to učini na drugačiji način. Možda je i više puta pokušavao, no o tome nema ni reči u Bibliji: svaka njegova zamisao uvek je bila krunisana uspehom. On izvadi jedno rebro Adamovo i pretvori ga u trenu u malu lepu ženicu, u trenu – kažem, jer brzina nije čarolija za boga. Istorija ne govori da li rebro Adamovo beše zamenjeno drugim ili je morao da se zadovolji onim koja mu behu ostala.

Moderne prirodne nauke su utvrdile da su sve životinje i biljke morale da pređu put od nekoliko miliona godina kako bi se razvile od prostih ćelija do svojih sadašnjih oblika. Osim toga, one su dokazale da je čovek postao tek dugim i neprestanim razvojem najsavršeniji proizvod, a da pre nekoliko hiljada godina ne samo da nije umeo da govori i da je u komunikaciji bio nalik životinji, nego da vodi poreklo upravo od životinja vrlo niskog stupnja.

Prema tome prirodna istorija žigoše boga sa njegovim “stvaranjem” čoveka kao smešnog hvalisavca; ali od toga nema koristi. Bog ne trpi šale! Bilo da su njegove priče naučne ili ne, on zapoveda da se u njih veruje, inače će vas poslati đavolu (sopstvenom konkurentu), koji je vrlo neprijatan. Jer u paklu ne vladaju samo plač i škrgut zuba, već tamo bukti i večiti oganj, a jedan neumorni crv vas nagriza i vi osećate sumpor i smolu. Dakle, bestelesni čovek u paklu navodno doživljava mnoge neudobnosti. Njegovo meso koga nema biva pečeno, zubi kojih nema cvokoću; on plače bez očiju i pluća, crv grize njegove kosti davno pretvorene u prašinu; on bez nosa udiše miris sumpora i to sve večito! Đavolska priča! Uostalom bog, kako sam reče u svojoj hronici – Bibliji – jednoj vrsti autobiografije, jeste preko svake mere ćudljiv i željan osvete; reklo bi se, despot nad despotima.

Čim je stvorio Adama i Evu, kojima je trebalo da vlada, taj osvetnik odmah izdade jedan zakonik sa sledećim paragrafom: “Strogo je zabranjeno jesti plod drveta saznanja.” Od tada je svaki tiranin sa krunom ili bez nje, nametao istu ovu zapovest narodu.

Ali Adam i Eva se ne pokoriše i odmah behu prognani (kao prosti socijalisti) i osuđeni da sa svojim potomcima rade najteže poslove. Štaviše, Evi behu oduzeta prava i sada postade sluškinja Adamova, kome je morala da se pokorava. Osim toga, oni su bili pod nadzorom visoke božanske policije. Zacelo ni Leman nije otišao tako daleko u svom despotizmu, ali nije li bog njegov starešina?

Božja svirepost prema ljudima, međutim, nije poslužila svrsi; naprotiv, ljudi su ga sve više ljutili, što su se više množili. Može se zamisliti brzina tog razmnožavanja kada čitamo istoriju o Kainu i Avelju. Kain najpre ubi Avelja, pa ode u jednu stranu zemlju i – oženi se! Dobri bog nam ne kaže gde je ta strana zemlja i odakle je ta žena što, uostalom, nije nikakvo čudo jer u ono vreme bog beše zaboravan zbog prezauzetosti drugim poslovima.

Najzad se čaša prelila, te bog odluči da vodom satre ljudski rod. Izabra samo jedan par za poslednji pokušaj. Nažalost, on više nije bio srećne ruke uprkos svojoj premudrosti, jer Noje, starešina preživelih, pokaza se kao velika pijandura obuzeta svojim kćerima. Šta je moglo dobro da izađe iz takve porodice?

Ljudski rod se ponovo razmnoži i nastadoše “siroti grešnici”. Dobri bog je pucao od božanskog gneva kada je video da sve vrste njegovih kazni, kao na primer uništenje gradova vatrom i sumporom, ništa ne pomažu. Tada odluči da istrebi sav taj ološ, ali jedan vrlo čudnovat događaj promeni njegovo mišljenje te on odluči da ovo popravi čovekoljubljem.

Jednoga dana dođe nekakav “sveti duh”. I niko ne znade odakle je došao. Pisac Biblije (tj. bog) rekao je da je on sam sveti duh. Prema tome mi imamo posla sa jednim bogom u dva lica. Ovaj sveti duh uze oblik goluba i upozna se sa jednom nepoznatom ženom zvanom Marija. U momentu blagog izlivanja on je sakri svojom senkom, i gle, ona svetu rodi sina ostavši, kako piše Biblija, potpuno nevina. Bog se tada nazva bog-otac, jednako uveravajući da on nije samo isto što i sveti duh, nego i sin. Što znači da otac u stvari beše sopstveni sin, sin sopstveni otac i, štaviše, obojica behu sveti duh! Tako postade “Sveta Trojica”.

A sada, siroti ljudski razume dobro se pripremi, jer ono što sada sledi moglo bi i konja da obori.

Mi znamo da je bog otac rešio, da istrebi ljudski rod. Tada sin (koji je bio sopstveni otac) uze na sebe obavezu da umiri svoga oca (koji beše u isto vreme i sin) i pusti da ga razapnu oni koje htede da spasi od istrebljenja. Ova sinovljeva žrtva (koji je isto što i otac) toliko se dopala ocu, da je objavio opštu amnestiju koja je još i danas na snazi.

* * *

Ovo je “istorijski” deo tzv. “svetog pisma”. U njemu je koncentracija besmislica i gluposti toliko velika da oni koji ga zbog svoje imbecilnosti konzumiraju, boluju od napada najluđih halucinacija. Pogledajmo sada dogmu o nagradi i kazni čovečjoj na drugom svetu. Odavno je nauka dokazala da duša ne može da postoji nezavisno od tela. Ono što religijski šarlatani nazivaju dušom – nije ništa drugo do deo mozga koji prima utiske od čulnih organa, a ovaj proces nužno prestaje sa telesnom smrću. Ali zakleti neprijatelji čovečjeg razuma bave se rezultatima naučnih ogleda samo u onoj meri koliko je potrebno da bi sprečili da istina dopre do narodnih masa.

Zbog toga popovi propovedaju večni život duše. A teško njoj u drugom svetu ako se telo, u kome je stanovala, nije pokoravalo božanskim zakonima. Jer ovi nas ljudi uveravaju da je bog “predobar”, “svepravedan”, ali uz to i veliki sitničar koga zanimaju i najmanje pogreške koje zapisuje u svoj tefter (kakva savršena kontrola i računovodstvo?!). Osim toga, on je ponekad i komičan u svojim željama. Čujte dalje:

On zahteva da se novorođena deca krste hladnom vodom u njegovu čast (mada su izložena prehladi); uživa u vrlo čudnovatom zadovoljstvu da sluša blejanje vernih ovaca iz crkvenih torova ili da mu najprivrženiji sledbenici upućuju molitve za sve vrste mogućih i nemogućih stvari; dok se on meša u krvave ratove dopuštajući da ga pobednici slave i obožavaju kao “boga ratova”.

On se veoma rasrdi kada neki katolik jede meso u petak ili ne ide pobožno na ispovest. Razjari se takođe ako je neki protestant zaboravio da ukloni kosti svetaca, sliku Bogorodice i druge svetinje koje su propisane u katoličkoj crkvi, ili ako ma koji vernik ne putuje bar jednom godišnje na sveto mesto i tamo mu se iskrivljenih leđa i sklopljenih ruku ne moli. Kada takav čovek umre, neosetljivi žandarm, dobri bog, mu kao kaznu odredi udarce batine i biča, da trpi sva mučenja zakona i progonstva, da oseća kao svi koji su osuđeni na smrt, da iskusi bolove od tiranina mučitelja, koji njemu samom izgledaju kao prijatno golicanje.

Ovaj dobri bog u svojoj životinjskoj svireposti, nadmašuje sve najgadnije stvari na Zemlji. Njegova tamnica se zove pakao, njegov dželat je Satana, a njegove su kazne večne. Ali za lake pogreške i pod uslovom da je grešnik katolik, daje pomilovanje posle jednoga boravljenja u “čistilištu duše”, koje se razlikuje od pakla kao što se kod Prusa razlikuje zatvor od “prisilne kuće” . Iako i u čistilištu gori vatrica, ipak, s obzirom na relativno kratko boravljenje, disciplina nije suviše stroga. Za počinioce smrtnih grehova kazna je bila pakao a ne čistilište. U njih spadaju i oni koji vrše huljenje boga rečju, mišlju i pisanjem. Bog ne samo da ne trpi slobodnu štampu i reč, već zabranjuje i proganja još neizgovorene misli koje bi mu mogle biti neprijatne. Vi, zatucani despoti i tirani svih zemalja, ovim ste nadmašeni! Dakle ovaj bog je najveće strašilo koje se može zamisliti. Njegovo ponašanje utoliko je gnusnije ako se uzme u u obzir da je ceo svet, a posebno čovečanstvo, regulisan svemogućim božanskim proviđenjem. On zlostavlja ljude za dela čiji je sam podstrekač! Zemaljski tirani iz prošlosti i sadašnjosti mnogo su bolji kad se uporede sa ovim čudovištem! Ali, ako bog i dopusti čoveku da živi i srećno umre u skladu sa njegovim zakonima, on ga još gore muči, zato što je obećani raj pakleniji od samog pakla. Tamo ne postoje nikakve želje i svi su navodno zadovoljni. Ali bez žudnje i potreba nema ni nagrade, pa je boravak na nebu bez prave radosti. Neprekidno se mora razmišljati o bogu; sviraju se uvek iste melodije na istim harfama; neprestano se pevaju himne, i čovek jednostavno ne zna čime bi ispunio vreme koga ima na pretek. To je dosada najvišeg stepena. Boravljenje u usamljenoj pećini je sasvim sigurno mnogo bolje. Bogataši i posednici koji imaju raj na zemlji sa podsmehom ponavljaju Hajneove stihove:

“Raj ostavljamo pticama,
anđelima i glupacima”.

A upravo su bogataši i posednici ti koji neguju božanski idiotizam i religioznu zatucanost. Zapravo, to je sastavni deo njihovog poslovanja. Za klasu eksploatatora – buržoaziju – od životne je važnosti da narod bude zaglupljen religijom. Njena moć se uvećava ili smanjuje u proporciji sa religijskim ludilom.

Što se više čovek drži za religiju, više veruje. Što više veruje, manje zna. Što manje zna, gluplji je. Što je gluplji, lakše se vlada nad njim. Što se lakše vlada nad njim, lakše se eksploatiše. Što se više eksploatiše, bogatija je i moćnija vladajuća klasa. Što je bogatija i moćnija vladajuća klasa, čvršći je njen stisak oko guše naroda.

Ova logika je bila poznata tiranima svih vremena; stoga se oni udružuju s popovima. Povremene čarke između ovih neprijatelja čovečanstva su male porodične svađe da bi se utvrdilo pravo prvenstva. Svaki pop vrlo dobro zna da je njegova karijera okončna bez bogataške kese. Bogataši i posednici su svesni da čovek neće više dopustiti da se vlada nad njim i da ga eksploatišu, čim uvidi da gavranovi (popovi) malo veruju u crkvu kojoj pripadaju, a više se staraju da u glave masa uliju ideju da je Zemlja dolina suza i da ih prisile da veruju u njihovu vlast, mameći ih obećanjem sretnog života na drugom svetu.

Vindhorst , jezuita najvišeg stepena, rekao je jednoga dana dosta otvoreno, u žestini govorničkog zanosa, šta zapravo ovi svetski lupeži i šarlatani misle: “Kada se vera ugasi u narodu, on neće više moći da podnosi bedu i pobuniće se.”

Ova je fraza jasna, i treba raditi na tome da radnici shvate njenu suštinu. Ali, nažalost, mnogi od njih su toliko obuzeti pobožnošću da i ako čuju ove stvari, ipak ih ne razumeju. Stoga nije čudno što se popovi, bolje reći crni žandarmi despotizma, trude da upotrebe svu svoju moć protiv opadanja interesovanja za religiju, mada se, opšte je poznato, oni previjaju od smeha među sobom na račun onih kojima, za dobru nagradu, propovedaju.

Tokom prošlih stoleća ovi poremećeni mozgovi su vladali masama pomoću terora, bez koga bi religijska zatucanost odavno propala. Tamnice i lanci, otrov i bodeži, vešala i mač, zasede i mučka ubistva, sve u ime Boga i Pravde, eto to su sredstva koja su upotrebljavana za održanje ove gluposti, koja će biti samo mrlja u istoriji čovečanstva. Hiljade ljudi je bačeno na lomače u ime Boga, samo zato što su se usudili da posumnjaju u sadržinu Biblije. Milioni su bili, za vreme dugih ratova, primorani da ginu, dok su branitelji vere kugom pustošili zemlju koju su ostavljali za sobom, nakon što su je već sasvim opljačkali i spalili, samo da bi nametnuli svoju religiju. Najgroznija mučenja su izmislili popovi i njihovi pomoćnici da bi vratili u okrilje crkve one koji se nisu bojali boga.

Zločincem se smatra svako ko osakati ruku ili nogu svoga bližnjeg. Kako će se onda zvati onaj ko ispira mozak bližnjem i koji, kada ovaj to neće da trpi, baca njegovo telo u vatru sa najsvirepijom surovošću?

Istina je da ove kreature ne mogu obavljati svoj zanat sada kao nekada i zato se oni trude da uđu u porodicu i da tamo utiču na žene, otimaju decu i zloupotrebljavaju škole za svoje sramne ciljeve. Njihovo licemerstvo se čak pre povećalo no smanjilo. Pošto su shvatili da slobodna štampa ne može da iščezne, oni su postepeno uspeli da je potčine.

Jedna stara poslovica kaže: “Gde jednom pop prođe, tu više deset godina trava ne raste”, a to znači da kad se neki čovek nalazi u popovskim kandžama, onda njegov mozak postaje nesposoban da misli, njegova inteligencija prestaje da funkcioniše i pauci tamo tkaju svoje mreže. Tada je sličan brljivoj ovci.

Nesrećnici koji se nalaze u takvom položaju izgubili su životni cilj, a još je žalosnije što se oni pokazuju kao protivnici znanja i svetlosti, revolucije i slobode. Zbog svoje glupe zatucanosti uvek su spremni da pomažu nove tirane čovečanstva. Dakle, lečiti ove bolesnike, ne samo da je korisno za njih, već se time može ukloniti crv koji glođe narod, a koga je neophodno uništiti. A to treba učiniti ako se želi da zemlja bude dom ljudi, a ne teren za igru đavola i bogova, kao što je do sada bila.

Stoga isterajmo iz mozga religijsku kugu i dole sa popovima! Oni često imaju običaj da kažu: “cilj opravdava sredstvo”. Lepo! Poslužimo se i mi ovim receptom. Naš cilj je oslobođenje čovečanstva od sveg ropstva, od društvenog jarma, od okova političke tiranije i izlazak iz religijskog mraka. Sva sredstva za ispunjavanje ovog najvećeg zadatka treba da budu dozvoljena istinskim prijateljima čovečanstva i treba da se upotrebljavaju u svakoj zgodnoj prilici.

Svaki čovek koji je protivnik religije, nemaran je u svojim zadacima ukoliko svakodnevno i svakog časa ne čini ono što ubija religiju. Svaki će čovek biti slobodan od religije čim popovština bude potpuno uništena. Zato rat, svuda rat do istrebljenja ove crne rase. Pobunimo narod protiv razvratnika i vratimo vid zaslepljenima! Upotrebimo svako oružje za ovaj cilj: ismevajmo besmislice i neka svuda gori naša buktinja znanja – a ovo neće ostati bez posledica. Naš najlakši zadatak je da u svakoj prilici, a posebno na skupovima gde se rešavaju narodni interesi, ubacimo neku aluziju na boga i religiju. Isto tako privatna svojina i njen oružani čuvar – država, moraju biti ukinuti u socijalnoj revoluciji – ono što je van revolucije, prirodno je da je reakcionarno – zbog toga ni za religiju nema mesta u njoj. Religijsko brbljanje među radnicima je takođe opasno.

Svako ko propoveda religiju, može biti samo budala ili lupež. Ove dve vrste ljudi neće postići svoj cilj jedino ako je nepokolebljivo ubeđenje njihovih protivnika. Oportunistička politika u ovom slučaju ne samo da je zlo, već je pravi zločin. Ako radnici dopuste popovima da se mešaju u njihove poslove, ne samo da će biti prevareni – već će još biti izdani i prodani. Isto tako je logično da proletarijat koji se bori protiv kapitalizma teži uništenju njegovog mehanizma – države, a isto tako i sistematskom uništenju religije, odnosno crkve, jer se bez svega toga on nikada ne može osloboditi. Navešćemo nekoliko pitanja za koja nam se čini da mogu izlečiti budale – to jest one koji su zaglupljeni religijom:

Ako Bog želi da ga poznaju i poštuju, zašto se ne pokaže?

Ako je tako dobar kao što kažu popovi, zašto ga se onda treba bojati ?

Ako sve zna, zašto mu dosađujemo našim privatnim poslovima i molitvama ?

Ako je na svakom mestu, zašto mu zidaju crkve?

Ako je pravedan, zašto kažnjava ljude koje je sam stvorio sa mnogim slabostima?

Ako su ljudi dobri samo zahvaljujući božjoj milosti, zbog čega ih on na onom svetu nagrađuje?

Ako je svemoćan, zašto dopušta da hule na njega?

Ako je nepojmljiv, zašto nam pričaju o njemu?

Ako je poznavanje boga potrebno, zašto ostaje skriven? itd, itd.

Pred ovakim pitanjima vernik ostaje zabezeknut. Ali svaki inteligentan čovek mora da prizna da ne postoji nikakav dokaz o postojanju boga. Štaviše, nema nikakve potrebe za božanstvom. Jedan bog unutar ili izvan prirode nije nikakva nužnost, kad se znaju ova pravila, a svako moralističko pravdanje njegovog postojanja još je besmislenije.

Postoji jedno veliko carstvo kojim upravlja jedan gospodar (to carstvo je ovaj svet u kome živimo) čiji je posao da unese pometnju u glave svojih podanika. Taj gospodar hoće da bude ljubljen, poznat i poštovan, ali se nikada ne pokazuje. Pokorni narodi znaju samo za ideje svog nevidljivog suverena, dok su o njegovim zakonima i karakteru obavešteni od njegovih ministara koji i sami priznaju da je njegova volja neobjašnjiva, a njegove namere i zamisli nepojmljive. Naredbe i zakoni koji se smatraju dužnostima, sasvim su zamršeni. Ovo su rebusi koji se niti mogu razumeti, niti podanici mogu da pogode njihovo značenje, ali treba da budu po njima vaspitani.

Zakoni monarhije negiraju potrebu za objašnjenjem i zato oni koji ih tumače, nikad nisu u međusobnom saglasju; sve što govore o svom gospodaru pokriveno je haosom kontradikcija. Oni ne izgovaraju nijednu reč koja nije izmišljena i očigledna laž. Govori se da su njegove zapovesti najveće dobro, a nema čoveka koji se ne tuži na njih. Govori se da su mudre i jasne, a sve u njegovoj administraciji opire se zdravom razumu. Slavi se njegova pravda, a najveći deo njegovih podanika obično je u bedi. Kaže se da je on prijatelj reda, a u njegovoj državi vladaju zbrka i raspuštenost. Sve se navodno dešava po njegovoj volji, ali događaji retko kad slede njegove prvobitne planove. Vidi sve unapred, a ne zna šta će se dogoditi. Ne dopušta da ga nekažnjeno vređaju, a sam vređa svakoga. Divi se svome znanju i savršenstvu svojih dela, a ona su neuspešna i kratkog veka. On stvara, uništava, popravlja ono što je učinio i nikad nije zadovoljan svojim proizvodom.

On od svega što je stvorio zahteva da ga slavi; čak i ako nije postigao cilj, želi da bude hvaljen u svemu i svuda. On radi samo za blagostanje svojih podanika, ali većina živi u potpunoj nemaštini.

Oni koje navodno pomaže, većinom su nezadovoljni svojom sudbinom. Svi se podižu protiv gospodara, čijoj bi uzvišenosti trebalo da se dive, čiju bi mudrost i dobrotu trebalo da hvale, pravdu da odobravaju a zapovesti da vrše.

Ovo carstvo je svet, ovaj gospodar je bog, njegovi su ministri popovi, a ljudi su podanici. Da, lepe li zemlje! Bog hrišćana je zaista jedan poseban bog. Mi smo ga prozreli: on krši obećanja, on prosipa kugu i bolesti na ljude da bi ih uništio. Bog koji stvara ljude po svojoj slici, a koji međutim ne preuzima odgovornost za zlo, koji vidi da sva njegova dela, koja behu dobra, sada ne vrede ništa, koji kažnjava ceo ljudski rod samo zbog toga što su dva prva stvora jela zabranjen plod. Bog, koji je tako slab da ga vara jedan đavo, i tako surov kao nijedan zemaljski tiranin. Takav je bog jevrejsko-hrišćanske mitologije. Stvorio je navodno ljude savršene, a nije bio u stanju da ih sačuva od greha. Stvorio je đavola, a nema moći da jednog radnika natera da religiju prizna kao vrlo mudru stvar. Za religiju on je “svemoguć” jer je osudio milione nevinih, a zatim istrebio sve ljude osim nekoliko, koji stvoriše docnije rasu goru od prve. Napravio je nebo za budale koje veruju u jevanđelje, a pakao za pametne ljude koji ovo smatraju lažnom knjigom.

To je bog koji je sam sebe stvorio pomoću svetog duha; on sam je bio posrednik između sebe samog i ljudi; prezren i uvređen od svojih neprijatelja dao je da se prikuje na krst kao slepi miš na gredu kakve šupe, a zatim je dopustio da ga zakopaju i ponovo ožive iz mrtvih i ponovo se popeo na presto božanski i seo s desne strane svoga oca, to jest pokraj samog sebe (!!!) da sudi živima i mrtvima dokle god bude života. Kada se sve to uzme u obzir, to nije bog, već jedan nebeski šarlatan. To je grozan tiranin, čija je krvava dela zabeležila istorija, jer je i ona takođe religija nasilja. Beži što dalje od nas mitologijo hrišćanska. Beži što dalje od nas bože koga su popovi pronašli, i kojima si potreban jer bi bez tebe brzo propali sa svojom krvavom verom. Dalje od nas i ti svirepo Trojstvo, sastavljeno od oca-zločinca, sina koji je rođen natprirodnim putem, i svetoga duha – bludnika. Bežite od nas vi nečasne senke koje ponižavate ljude do stepena ropstva i širite laži o mukama ovog i radosti onog sveta! Dalje i vi zatucani svetim ludilom, jer predstavljate okov za sreću i slobodu čovečanstva! Boga su izmislili vrlo prepredeni religijski šarlatani i održavaju ga sredstvima koja tiranišu i zastrašuju ljude. Ali on je skoro iščezao od kako je utvrđeno razumom da ne postoji, a prevarene mase, rasrđene zato što su tako dugo vučene za nos, ispevale su popovima ovakve stihove:

“O, bože neka si proklet,
jer mi ti se molimo na ciči trpeći glad;
mi smo se molili, nadali smo se tebi,
a ti umesto nagrade od nas napravi budale,
gorko nas prevari i ismeja!”

Nadajmo se da se mase neće još dugo zavaravati i biti predmet podsmeha i da će doći dan kada će raspeće i svece baciti u vatru, putire i kovčežiće pretvoriti u korisne sudove, crkve – u dvorane za koncerte, pozorišta i skupove, a u slučaju da se za ovo ne mogu upotrebiti, neka se pretvore u ambare i štale za konje.

Nadajmo se da će doći dan kada narod opamećen neće trpeti gadna popovska prenemaganja.

Ako se na ovaj način deluje brzo i energično, plod će biti vidljiv kad bukne socijalna revolucija koja se bliži, to jest, u trenutku kada bude spremljen nož za popovske saučesnike: birokrate, kapitaliste i kraljeve, i kada će država, kao i crkva potpuno biti zbrisana sa kugle zemaljske!