Iz dubokog, hermetičnog, intimističkog aspekta Vojislava Mitrović izražava svoje svakodnevne rasprave/raspeve sa često nedokučivim, čitaocu nevidljivim sagovornicima. Njena poezija, obistinjena u periodu od početka devedesetih godina dvadesetog veka, pa sve do poslednjih zapisa iz 2009. godine, predstavlja svojevrstan dokument u kojem je Vojislava zauvek, kao pečatom mapirala oscilacije duševnog lika.

U tragovima ohrabrenosti, vanvremenske rešenosti i katkad obamrlosti, ona preduzima akciju onako kako to svaki poeta radi, stihovnim zapisivanjem unutrašnjih pomirenja i zbrajanja.

U “Imperiji reči“ možete naći državnost i zaumnu imperiju kojom vladaju zakonitosti koje ne važe u vanjskim formama odnosa. Tu možete posmatrati goleti vanvremenskih svetova, u kojima se preklapaju bivanja brzinom svetlosti, direktno dospeti sa krila golubice na garave železničke perone, i dok shvatite gde ste se obreli, vi već ste na drugom kraju univerzuma; pod okriljem nekog drugog svetla, iza koga krije se opet isto oko. Oko jednog tragalnika na Tezejevom putu koji svojom rečju kao Arijadninim klupkom sebi utire put ka izlazu.

U “Imperiji reči“ razračunavaju se monolozi sa tišinom, u nasumičnim plesanjima neobičnih asocijacija, u proizvoljnim formama nadrealnog.

U tekstu ćete prepoznati čoveka, u moru termina koji se uči determinisanju promenljivog u čulnom. Jednog posvećenika duhovnom stanju, permanentnog tumaraoca unutrašnjim svetom, zarobljenog u svoju atraktibilnu i apstraktnu postojanost.

Naizgled jedan sasvim običan život, iz naše autorke Vojislave Mitrović zatražio je ključeve koji kriju se u svetu dionizijskog i poetskog bića. Mi kao svedoci oključavanja, sudimo o vratima, njihovoj teksturi i reljefima, dok se njezin život nastavlja negde van reči, daleko od našeg čitalačkog poimanja.