Ja ove svoje pesme pišem, ne samo da zabavljaju publiku,ove svoje pesme ja pišem iz poučnih razloga. I da se kaže šta je važno a šta je nevažno.

Možda nekad se kroz moje pesme provuče i koji trač, ali i pesnik je samo čovek.

To su lepe pesme, ljubavne „provincijancije“, i kreću se u „solpsističkom“ krugu, i super pišem. Ja sam pesnik, ja ne pišem o sitnim značenjima poput Sveštenika ili Generala. Ja pišem o smislu suštine stvari, stvar nije mala. Ja pišem ni za glavu ni za rep, ne mogu se moje pesme ščepati ni u levu ni u desnu, a to je zato što imaju narav samosvesnu. Pesnik dobro piše samo onda kad nije kliše. Glupo je, recimo, danas kad ovi neki koji dobro ne pišu, i nisu popularni, spomenu kiše i opao list na putu u jesen.

Spomenuti opao list na putu u jesen, drveće i kiše je kliše. Tako se ne piše.

Piše se tako da danas super Pesnik uzvikuje parolu, slogan, moto, devizu, maksimu ili geslo, da se vidi da nije ni on sise veslo. Da se vidi da ga se šiša, da nije go poput crkvenoga miša, i da nije prdno u šašu. Da nije Čiča-Gliša, da nije neka obična šuša, nego da je Jelena Karleuša koju svako gleda i sluša.

Ljude najviše zbunjuju emocije, i strah nas je prolaznosti jer nam ništa oko tog umiranja nije jasno. Ja sam Pesnik koji piše o smislu suštine stvari, pišem protiv feminizma i o samoupravljanju.

Ja uvek kažem: „Živele žene!“ Ljudski um pokušava da dosegne tajnu postojanja i tajnu života, danas je fensi pisati o apokalipsi sveta, bojim se da se Sunce ne strmoglavi, da mu se ne istope i ne otpadnu krila od naše ljudske preblizine.

Neki će u Crkvi obraćajući se Raspeću klečat, neki na frontu razderani kao Musin jarac ječat. Na olovci su ostali moji otisci, u pesmi ostao oslikan moj lični pečat.

Jednostavno, hteo bih zdravlja, ljubavi i više sreće u životu.