Refleksivna lirika Milana Batesa iskazana u njegovoj poemi "Legenda srebrne doline", budi u čitaoca mnoštvo asocijacija koje se prepliću i zapliću, penjući se polako u vis, stremeći nekom Vrhu. Filosofsko – metafizička potka svih Batesovih pesama, ne napušta, pri svemu, ovozemaljsko postojanje, sa svim njegovim jadima i mukama. Otud u Batesovim pesmama proviruju i ljubavne zagonetke, odnosi sa ljudima, sa vremenom u kome živimo, kao i vremenom predaka, koje je "reka ciklusa večnih".

Mogli bismo reći da su pesme Milana Batesa, u većini, obojene sivim tonovima doživljaja života, pri čemu je pesnik uspešno izbegao jednoličnost (sivu) svoga kazivanja, unoseći u druge pesme ("Sfera") nadu i poverenje u "životni elan" (Bergsonova filosofija), u otkriće "izvora koji blješti".