Stojićeva proza se nastavlja na tradiciju francuske lako duhovite proze, čiji je začetnik Gijom Apoliner, ali u njoj ima i neke drske iskrenosti Čarlsa Bukovskog, kao i britke jasnoće Erskina Koldvela.

Svi prozni Stojićevi tekstovi predstavljaju deo jedne veće, razgranate celine, koje su protkane erotikom i koje bi smo uslovno mogli da nazovemo „Srpski Dekameron“.

U svim ovim pričama radnja se odvija filmskom brzinom. Većina scena deluje kao kratki kadrovi u filmu. Očigledno je iskustvo televizijskog režisera veoma koristilo Stojiću prilikom pisanja ovih priča, jer su ovde u vrhunskoj montaži stručno pomešane sekvence stvarnosti, podsvesti i mašte.

Danko Stojić svojim minimalističkim stilom kazuje veoma mnogo. Zbog toga ga možemo smatrati majstorom kratke erotske proze, koja se bavi odrastanjem i potragom za idealnom ljubavlju.

(iz Pogovora Aleksandra Pirožkova)